Оливера Лазаревић је била најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. У својој младости она је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита I, као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства, а једно време и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.
Рођена је око 1373. као најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука.
Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем поделила са преживелим племством и црквеном јерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донео Државни сабор, крајем 1389. године.
Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза. Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама, а свуда се могло чути “Алал вера, Оливера!”
Кнежевићима, Стефану и Вуку, било је то прво вазалско путовање на поклоњење новом господару. Харем се налазио у тадашњој европској престоници Османлија, у Дренопољу (Једрену), на реци Марици, око 250 километара источно од Крушевца. Оливерина судбина за тренутак је променила ток историје њеног народа. Није била ни прва хришћанка, ни прва племкиња у том харему.
Према наводима, ниједна султанија пре Оливере, која није прешла у ислам, није успела да постане толико утицајна. Оливера је била “довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије”. Њене жеље нису прерастале у хирове и неуочљиво се мешала у политичке догађаје. За своју породицу “умела је да избори шта се могло”.
Одлазак у Бајазитов харем и ново животно окружење били су стресни и сурови за њу
На њеној страни су били природна сналажљивост, карактер, образовање и васпитање. То јој је помогло да се лакше уклопи и брже прилагоди условима харемског живота. Малобројни писани извори из тог доба откривају да је Оливера с временом стекла посебан положај и снажан утицај на Бајазита.
Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене — кадуне. Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Према постојећим изворима Оливера је била ванредно лепа и имала је велики утицај над страстима оданог Бајазита и успела да и у султанскоме харему одржи прво место, и да задобије и одржи љубав бесног Бајазита. Своје место у харему и султановом срцу она је често користила да помогне своме напаћеном народу и држави.
За све време боравка у харему Оливера је остала у православној вери. После битке код Ангоре (Анкаре) 1402, где је татарски емир Тамерлан нанео тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера.
Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, сада већ деспот, послао Тамерлану.
Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду. Све до његове смрти, била му је верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ.
Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Последњи пут она се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.
Филм о животу принцезе Оливере снимљен је 2013. године.
Stil
