Изузетна популарност Шотриног филма, који је потукао све рекорде по гледаности у биоскопима широм Србије, оживела је приче о јунакињи овог Сремчевог дела, питањем ко је у ствари била права Зона и да ли је заиста постојала девојка такве нестварне и бескрајне лепоте.
Стеван Сремац је у Нишу живео од 1879. до 1892, са прекидом од две године када је био у Пироту. У гимназији је предавао српску историју. Слободно време је проводио у малим нишким кафанама „Босна“, „Код Маргера“, „Касина“, где није долазила крупна господа, како је он називао. Пажљиво слушајући шта говоре нишке занатлије, Сремац би кришом вадио бележницу и записивао.
Тако је настала и прича о фаталној јужњакињи несвакидашње лепоте Зони Замфировој. Спекулисало се да је причу Сремац чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини и у коме се Нушић дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем 13оро деце, међу којима је била Јевросима. Отац ју је из милоште звао Зона. Или је то пак прича о трговцу Гаврилу Ганету Јовановић и његовој прелепој жени Зојици (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића као „Зони“.
– Сремчева прича није о свађи очева и мржњи породица. То је прича о љубави и дерту, о помало уображеној “вишој класи”, која још не схвата да њено време истиче, о дуелу између два мушкарца, будућег таста и зета, о двоје младих чија је љубав била јача од пркосног “дизања газдинских носева” и природне сујете младог успешног мушкарца – почиње причу за Телеграф Зонина чукунунука, архитекта из Београда, др Драгана Миловановић, додајући да породично сећање “окривљује” самог чорбаџи Смиљана да је пред крај живота исприповедао Сремцу аутентичну верзију догађаја који је потресао његову породицу 1870. и 1871, а чији су актери били седамнаестогодишња Зојица (1853-1884) и тридесетдвогодишњи Гане (1838-1902).
Гане (Мане) стигао је из сићевачког села Бандзарева када је имао 15 година, и запослио се код газда Хаџи Смиљана Јанковића, који „није знао шта има“. Од прелепе куће са доксатима и великим двориштем, у Епископској улици, између Саборне цркве и и тадашње општинске школе, па до бројних винограда према Бубњу, Горици и Габровцу.Зојица је била његова једина ћерка, имао је само још једног сина, и веома се пазило на њено образовање. Сва хришћанска деца, па и женска чији су родитељи то могли да приуште, ишла су у грчке, а касније и у немачке школе и сасвим је логично што хаџи Смиљан није био задовољан сталешком разликом између његове ћерке и Ганета
Сам Сремац касније пише да је „Мане Зону знао још као дериште, као чупе или чупенце, како су се тада називале шипарице“. Малтене под истим кровом богатог Хаџи Смиљана (чорбаџи Замфира), стасавало је двоје младих и лепих, Зојче (Зона) и Гане (Мане). Богата породица у почетку није крила своје симпатије према вредном, наочитом и предузмиљивом сеоском момчету под својим кровом, али су те симпатије спласнуле када је букнула љубав између двоје младих. Сматрало се да је та љубав сталешки неодржива („зар чорбаџијска керка,за сиромашно селско момче“?)! И покушаји родитеља да одвоје Зојче од Ганета, изазвали су драматична догађања у породици Јанковић.
Остала је тајна да ли је Гане одиста отео Зојицу, да ли је она побегла или је та отмица симулирана, као код Сремца. Али чињеница је да је на крају породица једноставно пристала на брак, и све се завршило срећно, баш као у Сремчевој “Зони”. Зојица се удала за Ганета који је свом презимену Јовановић додао и Хаџи Смиљанић, а таст му је заузврат дао да се стара о његовом већ огромном имању и трговини која је била у зачетку. Онако способан, Гане је од добијеног иметка направио “право чудо” – између осталог и циглану, трговину на мало и велико, банку – с поносом прича Драгана о свом чукундеди.
Нажалост, брачна срећа двоје заљубљених није дуго трајала.
Зојче и Гане венчали су се 1871. године. Изродили су седморо деце, од којих је родитеље наџивело четворо – Катарина (Ринка), Јован, Христина и Драгољуб. Они су пак за собом оставили 12 унучади. Али, срећан живот Зојчета и Ганета, ипак није трајао дуго.
Потресена вешћу да је изгубила брата јединца Зојче (Зона) умире 1884. године у 31. години живота, непосредно по рођењу свог последњег детета Драгољуба. Гаврило се убрзо опет оженио и занимљиво је да се и друга жена са којом је изродио још петоро деце опет звала Зојица.
„Нишки весник“ још пише да је Габрило Гане Јовановић оставио бројне потомке који данас живе у Нишу, Параћину, Крагујевцу, Београду, Новом Саду и Паризу.
Zonina unuka Zojica – Zojče koja je mnogo ličila na svoju baku Zonu Zamfirovu/Foto: Privatna arhiva / Dragana Milovanović /Telegraf
Ниједна фотографија Зојице-Зоне (Зоне Замфирове, главног актера ове приче) нажалост није сачувана, те је о њеној лепоти остало само да се приповеда кроз Сремчеву причу. – Како тада није био обичај, бар у овим јужнијим крајевима тек ослобођене Србије од турске власти да се на надгробне споменике стављају слике, а није била ни мода да се људи много сликају што је донео западни дух који је почео да прожима Балкан, породица Ганета Јовановића остала је без слике његове вољене Зојице. Кажу да је на њу личила њена унука Зојица која је и добила име по рано преминулој баки, док је њено прво дете и мајка млађе Зојице – Катарина била “пљунути” отац Гане (Мане) – испричала је Драгана, саговорница Телеграфа.
Да је прича Драгане Миловановић, Зонине чукунунуке аутентична сведоче и њене следеће речи:
– Нека се зна да не желим да арбитрирам ко је била права инспирација за Сремца, он је писац, и то је више посао за књижевне историчаре. Оно што знам јесте да се Стеван Сремац дружио с мојом породицом, као и да ме мајка својевремено није узалуд испратила на студије у Београд речима: “Све су жене у нашој породици биле помало бесне… Али, запамти помало и у границама пристојности”!
Зоне Замфирско се, после низа перипетија, враћа на велико платно у наставку романтичне приче о Зони и Манету! Популарна Сремчева јунакиња, овога пута оличена у Бранкици Себастијановић, и њен вољени кујунџија Мане у лику Милана Васића, настављају своју бајковиту љубавну причу, под редитељском палицом Југа Радивојевића. Премијера наставка култног филма се очекује ове године.
До тада, подсетимо се Сремчеве приче у режији Здравка Шотре
