Свети Василије Острошки својим подвизима и врлинама сврстао се у ред нашин највољенијих и најславнијих светаца. Српска православна црква и нејни верници прослављају га 12. маја.
У селу Мркоњићи у Херцеговини од оца Петра и мајке Ане 1610. године родио се дечак Стојан.
Изузетно бстар и марљив, Стојан је одгајан у духу православља и традиције. Још од малих ногу показивоа је велику склоност ка доброчинству и молитви.
Његова љубав према православљу орпочела је врло рано. Да би сина сачували од Турака и јаничара родитељи су га послаи у манастир Завалу, где је његов стриц, јеромонах Серафим био игуман, да “учи књигу”.
Стојан је у манастиру обављао све редовне послове и послушења, као искушеник, али више од свега време је волео да проводи у библиотеци.
Читао је старе књиге и списе, брзо је учио и био предан молитвама.
За време Стојановог боравка, у манастиру је било веома живо: монаси су вредно радили, проводили време у библиотеци, фреско-сликарству. Одржавале су се тесне везе са Светом гором.
Преображај од Стојана до Светог Василија
Стојанов стриц Серафим брзо је уочио Стојанову наклоност према монашком животу, те га је послао у манастир Тврдош, у то време средиште Требињске епархије.
Манастри Тврдош је поред веома образованих монаха имао богату библиотеку а ту се налазила и школа.
Преписивачка делатност у манастиру је била изузетно заступљена.
У таквој једној атмосфери дубоке духовности, искушеник Стојан примио је монашки постриг и добио име Василије.
Недуго затим постаје ђакон, а потом добија и свештенички чин. Као придворни монах отишао је на Цетиње, где га је примио и задржао митрополит Мардарије. Василије је на Цетињу остао непуну годину, напуштајући га због става митрополита Мардарија према унији. Враћа се у Тврдош где бива унапређен у архимандрита. Убрзо после тога, Василије одлази пут Пећи, патријарху Пајсију, коме излаже своје виђење црквених прилика у Херцеговини и Црној Гори. Добивши од патријарха благослов, путује у Свету гору, где борави годину дана духовно узрастајући и снажећи кроз разговоре и савете светогорских монаха.
Обучавао свештенство
Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама. Из Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова. По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским. После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило И, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Колашиновиће и Мораче. Митрополитску дужност обаваљао је савесно. Активно је обилазио и подучавао свештенике и народ.
Због непрестаног харања и турског пустошења Свети Василије напушта манастир Тврдош 1651. године, а епархију премешта у манастир Светог Димитрија у селу Попе.
Свети Василије чува православље
То је било изузетно тешко време за правослаље. Покатоличење и примање ислама било је свеприсутно. Свети Василије имао је велику и врло важну улогу за све православце.
У тим тешки тренуцима Свети Василије показао је велику пригу за свој народ, али и за припаднике римокатоличке вере, будући да ј е опасност од Турака била превелика и претила пођеднако свим хришћанима.
Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању. Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година. Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Ђеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је „арчио манастирску имовину”, митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту. Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју. Пред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару. Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен.
Чудотворна исцељења
Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу. Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо. Тело светитеља било је „целокупно и свето”. Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву. Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести. Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост нашег великог светитеља. Култ светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота светог Василија. И дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља.
Дан великог светитеља
Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља. Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим светим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци. Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама. Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Котору, Пријепољу, Рисну, Кумбору и многим другим нашим светињама. Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.
