На самом крају живота војвода је, током лечења у Паризу, одлучио је да напише своје мемоаре, који би послужили будућим нараштајима. Kњигу није завршио, у томе га је претекла смрт 20. јануара 1921. али “Моје успомене” ипак јесу објављене и данас служе као подсетник на лик и дело једног од највећих војсковођа српског народа.
Још и више – књига откива приватне дилеме, размишљања и осветљава Мишићеве особине боље од било ког накнадног рада неког историчара.
Ево једне приче из младости велког војводе…
Из школске клупе право у ров
Школовање војводе Мишића неколико пута је прекидано. Kако је живот на трусном Балкану ретко када био миран тако је и млади Живојин, заједно са својим друговима из класе, право из школских клупа одлазио на бојиште да ослобађа и брани част Србије.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, Мишић је био учесник српско-турских ратова, као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства.
И након што би рат био завршен, Мишић се враћао да настави тамо где је стао…
Једног дана 1878. идући на предавање са својим школским другом Павлом Јовичићем, двадесеттрогодишњи Живојин је свратио у оближњу кафану.
За другим столом су седели извесни пешадијски мајор Радић и коњички капетан Станишић. Управо су речи мајора привукле пажњу младог војника. Наиме, Радић се управо вратио из Аустроугарске и на сав глас је хвалио надмоћност те војске у односу на српску и како ова друга, иако његова, не би имала шансе у евентуалном рату против царевине.
Тада је Живојин Мишић устао и пришао столу за којим су седели мајор и капетан, а разговор који је уследио забележио је деценијама касније у својим мемоарима.
– Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео – прокоментарисао је младић.
– А како се ви зовете? Идите одмах на своје место, а ја ћу Вам показати за ту вашу дрскост – љутито је одговорио мајор.
Мишић је салутирао, представио се и мирно вратио за свој сто где га је дочекао друг.
– Браво, сељаче – прошапутао је Јовичић алудирајући на Мишићево порекло из Струганика, код Мионице.
Мајор Радић није заборавио овај инцидент. После неколико дана командант београдског гарнизона позвао је на рапорт Мишића. Због дрског понашања према мајору казнио га је са три дана затвора.
Извор: Историјски забавник
