Na samom kraju života vojvoda je, tokom lečenja u Parizu, odlučio je da napiše svoje memoare, koji bi poslužili budućim naraštajima. Knjigu nije završio, u tome ga je pretekla smrt 20. januara 1921. ali “Moje uspomene” ipak jesu objavljene i danas služe kao podsetnik na lik i delo jednog od najvećih vojskovođa srpskog naroda.
Još i više – knjiga otkiva privatne dileme, razmišljanja i osvetljava Mišićeve osobine bolje od bilo kog naknadnog rada nekog istoričara.
Evo jedne priče iz mladosti velkog vojvode…
Iz školske klupe pravo u rov
Školovanje vojvode Mišića nekoliko puta je prekidano. Kako je život na trusnom Balkanu retko kada bio miran tako je i mladi Živojin, zajedno sa svojim drugovima iz klase, pravo iz školskih klupa odlazio na bojište da oslobađa i brani čast Srbije.
Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, Mišić je bio učesnik srpsko-turskih ratova, kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva.
I nakon što bi rat bio završen, Mišić se vraćao da nastavi tamo gde je stao…
Jednog dana 1878. idući na predavanje sa svojim školskim drugom Pavlom Jovičićem, dvadesettrogodišnji Živojin je svratio u obližnju kafanu.
Za drugim stolom su sedeli izvesni pešadijski major Radić i konjički kapetan Stanišić. Upravo su reči majora privukle pažnju mladog vojnika. Naime, Radić se upravo vratio iz Austrougarske i na sav glas je hvalio nadmoćnost te vojske u odnosu na srpsku i kako ova druga, iako njegova, ne bi imala šanse u eventualnom ratu protiv carevine.
Tada je Živojin Mišić ustao i prišao stolu za kojim su sedeli major i kapetan, a razgovor koji je usledio zabeležio je decenijama kasnije u svojim memoarima.
– Gospodine majore, ne mogu dozvoliti da se tako ružno izražavate o našoj vojsci. Ako je u austrijskoj vojsci tako dobro kao što velite, niko Vas otuda na silu nije doveo – prokomentarisao je mladić.
– A kako se vi zovete? Idite odmah na svoje mesto, a ja ću Vam pokazati za tu vašu drskost – ljutito je odgovorio major.
Mišić je salutirao, predstavio se i mirno vratio za svoj sto gde ga je dočekao drug.
– Bravo, seljače – prošaputao je Jovičić aludirajući na Mišićevo poreklo iz Struganika, kod Mionice.
Major Radić nije zaboravio ovaj incident. Posle nekoliko dana komandant beogradskog garnizona pozvao je na raport Mišića. Zbog drskog ponašanja prema majoru kaznio ga je sa tri dana zatvora.
Izvor: Istorijski zabavnik
