Војислав Илић (14.април 1862. године у Београду, преминуо 21. јануара 1894) био је српски песник и један од првих песника реализма у Србији.
Иако је умро врло млад иза себе је оставио три збирке песама и на десетине песама расутих по разним књижевним часописима тога времена.
Био је ожењен Тијаном Јакшић, ћерком песника Ђуре Јакшића која је умрла врло млада. Након тога оженио је Зорку Филиповић с којом је добио ћерку Светлану.
Почев од оца Јована Илића, па све до Војиславове браће Милутина, Жарка и Драгутина, те сестре Милице, сви чланови породице оставили су трага у српској књижевности, праву и политици.
Дескриптивна лирика је најпопуларнији део његове поезије и то је период стваралаштва који је најсличнији са реализмом: Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен, Упозну јесен, Сиво суморно небо. У овим песмама Војислав Илић је дао изванредне описе сеоских предела, призоре из живота села, слике природе у разним годишњим добима и добима дана.
Зимско јутро
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров. У даљини губе се брезе
И круже видокруг тавни.
У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.
Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брзе мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе —
А свежи, јутарњи дах, пролеће долине мирне, —
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…
Војислав Илић
