Gospod odredi da Božija kuća, a to su naši drevni manastiri, traju lepotom i prkosom, kako bismo trajali i mi s njima.
Najdivnija je kada očevi traju preko dece koju su stvorili. Prvi naš kralj Stefan Provenčani, traje i kroz Žiču, a duhovni srpski poeta, despot Stefan Lazarević, traje kroz manastir Manasija.
Žiča je posvećena Hristovom raspeću, a to je čin najveće ovozemaljske muke i zalog ljudskom rodu.Manasija je posvećena Svetoj Trojici i stvarno je služila Bogu Ocu i Sinu i Duhu Svetome, Manasija je spomenik naše srednjovekovne duhovnosti i kulture, a Žiča naše državnosti i sabornosti.
Poput Hrista i Žiča je razapeta izmeđi Istoka i Zapada. Kažu da je pođednako udaljena od Carigrada i Rims. Ni nama ni Žiči to ne beše prednost, već večna muka razapetih ruku koje su željne zagrljaja.
Mi Srbi, poput naše Žiče, razapetih ruku vapimo za mirom, za bar jednim vekom spokoja… Ne znam šta bismo radili u tih stotinu godina, ali ubeđena sam da zidovi Žiče to znaju. Mora da se materijal u Žiči spajan slanom suzom i mukom našom golemom, i danas povija nad našim željama. Pokušavam duboko da zaronim u prošlost u vremena burna i opaka, kada je zlo smenjivalo još veće zlo, i kada je na srpskom narodu uvek ostajao Božji amanet: “Mora se opstati”.
Opstajali smo umurući, opstajali smo braneći vodu i rosu istom snagom, opstajali smo i našom srpskom dosetkom i humorom, a opstali smo iz inata, kada više nismo znali kako.
Koliko god nam se činilo da nismo dobri vernici, jaka je naša vera jer smo opstali sve ove godine. Žao mi je kada vidim koliko nas kude oni koji o nama ništa ne znaju.
Možda će drugačije razmišljati kada budu slavili 800 ili 600 godina svoga trajanja. Bog je ljubav, a naše svetinje traju združenom snagom naše i Božije ljubavi. Ta združena energija ima snagu koja čuva i brani od svakog zla svake nečiste sile.
