Priča koju donosimo na dan Svetih apostola Petra i Pavla govori o velikom grehu na ovaj praznik, koji je božjom milošću doneo i ozdravljenje na Petrovdan.
Prema zapisu prote Stevana Janjetovića:
Tačno deset godina prošlo je od bolesti jedne žene do njenog povratka među zdrave ljude. Preobrazila se kuma Joka. Druga žena. Smirena i ozbiljna kao i uvek, ali nekako vedra i kao mlađa. S lica joj se izgubila ona njena nekadašnja ispijenost, iznemoglost i izmučenost. Nestali su oni svima nam poznati tragovi bolne sete, koji su joj godinama davali paćenički izgled, da smo je svi njeni poznanici i rođaci sažaljevali.
Svega je toga nestalo. Sasvim druga žena. I do sada se njena reč slušala, ali sada… Milina je bilo slušati je. Žedan bi je i gladan, kako se kaže, slušao, kad nam je lagano, toplo i ubedljivo, malo kao da peva, pričala s dubokom verom i beskrajnim uverenjem i svedočenjem svoj slučaj koji je nedavno preživela i doživela.
“Deset godina, ravnih deset godina patila sam i ispaštala. Deset godina! Danas je to samo san, milom Bogu hvala! Deset godina, kako znate, bolna sam bila i šepava. Od Svetog Petra pre deset godina do Svetog Petra ove godine. Neka je slava dragom Bogu na nebesima!
Znala sam ja dobro svoj greh. Pre deset godina sam na dan Svetog Petra teško zgrešila. Umesto, kako sam od pokojne svoje majke čula i učila i kao što su naši stari pobožno činili, da idem na taj naš veliki sveti praznik u hram u Severin, gde se godinama na dan Svetog Petra slegala okolina naša, gde se svečano služila sveta liturgija, gde se čula pobožna beseda, gde se isposnički čista srca natašte dolazilo na svetu ispovest i svetu pričest… Umesto, velim, svega toga, ja grešna, taj dan kupila sam seno. Gledate me jelte u čudu? Jeste, kupila sam seno. Na taj sveti dan kupila, sušila i plastila. O Bože, gde mi je pamet bila!
Eto,vidite teški moj greh! Osećala sam i sama da nije bilo dobro što sam činila i da je to bilo grešno, ali eto, činila sam. U ušima su mi ceo dan bili i glasovi zvona i komešanje sveta i ono naše milo sveto crkveno pojanje. Pred oči mi izlazile slike svetih ikona, zapaljenih kandila i sveća i sjajnih svešteničkih odeždi. U nosu mi bio onaj jaki zadah znojave letnje vrućine izmešan i preliven tamjanovim mirisom. Sve je to ceo bogovetni dan sa mnom i uza me bilo, čak i ono slepačko zapomaganje ispred crkve i veselo dozivanje ispod šatri i pištanje dečjih sviralica, ali nešto mi nije dalo da ostavim posao.
Navalila žena bila, htela da iskoristi lepi letnji dan, kao da nema u Boga dana i kao da Svemilostivi Bog ne vodi o tome računa. Grešna sam, grešna! Vrući petrovski dan, livada ne baš malena, ceo dan nisam odahnula. Ni ručala nisam, malo sam samo s nogu prezalogajila. Bez oduška sam radila. Bez predaha pretresala sam u stavi skupljeno seno. Vile kao da su bile srasle s rukama vešto su poigravale i ne propuštajući nijedne slamke prekretale ih i okretale prema Božjoj vrelini i pržini. A kad je sunce krenulo prema zapadu, počela sam da plastim. Seno bilo suvo kao barut. I ne bilo na ovoj dugodnevnoj vrućini! I taj mi je posao odmicao.
Umora nije bilo. Zarana sam sve svršila. I taman da u mirno predvečerje divnog toga dana pođem kući na počinak, osetim sevnicu kroz desnu nogu. Hvala Ti i slava mili Bože! Opružim tu nogu podbočivši se na zdravu misleći da mi je samo utrnula, kao što to zna češće biti, ali trnci sve jače kroz nogu sevahu i kao da je stezahu. Nagnem se na najbliži plast i podbočim na vile, da pokušam da se na nju pomalo oslonim. Bolovi bivahu sve jači da sam maltene iza glasa jaukala. Suze same potekoše niz lice.
Gospode Bože, vrisnula sam, oprosti mi! Nikada više, nikada više!
Jasno mi iskrsao pred oči teški moj greh toga Božjeg dana, duboko sam bila svesna svoje grehote i uverena da je greh moj dnevni uzrok nastalim mojim bolovima. Svom dušom molila sam Gospoda Boga da mi oprosti: Nikada više, mili Bože!
I zavetovala sam se taj čas, tu u livadi, da nikada više neću na svete blage dane raditi ovakve poslove i da ću uvek, dok sam živa, na taj Sveti Petrovdan ići u hram kao prava naša pravoslavna žena i Srpkinja. I održala sam zavet svoj i održaću ga, po Božjoj volji, do poslednjeg časa svoga.
Milom Bogu hvala, bol mi je bio malo odminuo i lagano sam, pomalo šepajući, došla kući. Bolovi nisu prestali, menjali su se prema vremenu. Dobro sam znala i uvek tačno osećala sve vremenske promene: hoće likiša ili će ustaliti lepo vreme. I uvek su bili živi. Na tu nogu, kao što svi znate, nikada se više nisam mogla slobodno osloniti. Šepala sam. Nije se moglo drukčije. Deset ravnih godina bilo je tako. Prvo vreme bilo mi teško; kasnije sam se bila i naučila. Šta sam mogla, kad je tako moralo.
Naučila sam se bila na to da moram šepati, a i vi ste se svi bili na to navikli. Tako sam mislila da će biti kroz ceo život. Eto, nije. Dragi Bog je drukčije dosudio, slava mu i dika! Milije mu je da me u starije moje dane ovako obraduje. Milostiv je dragi Bog i premilostiv nama grešnima! I ove godine otišla sam na dan Svetoga Petra, Božjeg Apostola, na hram naš nadaleko čuveni, u naš nekada slavni Severin, gde su u svetoj crkvi uzidana bila naša stara prava carem darovana. Otišla sam kao i svake godine: isposna, ranije, polagano šepajući, kao i uvek.
Na vreme sam lagano stigla i odmah ušla u svetu crkvu. Sveće sam za svoje pokojne upalila, po čelu svetim uljem pomazana, ispovedila se kao i ranijih godina. Sve vreme nisam se iz crkve maknula. Sve vreme pre službe Božje i celu službu Božju prestajala sam mirno bez i truna običnog svoga umora. Divno naše sveto bogosluženje, svete reči propovednika, bedeničkog sveštenika, smišljene i pobožne, pa skladne arije dirljivih crkvenih pesama koje se blago prelevahu, dirahu mi najtananije niti ustreptale duše: blažiše je, zanosiše i uznosiše u daleke nebeske svetove.
Dugi, kao živi svetiteljski pogledi sa starih naših drvenih ikona koje podrhtavahu obasjane talasom zapaljenih voštanica i kao malo zamagljene plavičastim ustaljenim dimom mirisnog tamjana, prenosiše me u davna vremena naše čiste narodne pobožnosti. Duša mi je taj čas bila čista kao bistro vrelo i bliska Bogu, kao jutarnjom rosom umiven mirisni poljski cvet, bez i truna kakve i najneznatnije mrljice. Osećala sam duboko blizinu Božju.
U nekom sam se drugom svetu osećala, kao da i nisam bila na zemlji među svojim drugama. Videla sam ih, gledala, znam da sam s njima i među njima, a opet, eto kao i nisam. Volela sam ih sve svom dušom, mila su mi bila sva i poznata i nepoznata lica, bliske su mi bile i svojatne, ali, eto, sve su mi bile kao neke nezemaljske, kao sve skupa i nismo bile one jučerašnje i prekjučerašnje, one obične svakidašnje…
Lagano smo se pomicale svrstane u red pričesnice jedna za drugom, primicale smo se lagano i pobožno uz divnu pesmu Tjelo Hristovo primite ka svetim dverima i svetom putiru koji se blistao u ruci starog pisaničkog prote. Lagano i pobožno vraćale smo se smirene i preporođene. Neobično sam se osećala.
Nikada se dotle nisam u taj sveti čas tako osećala. Lakoća me neka bila poduzela, kao da sam bez tela, Bože mi oprosti, kao nekako anđeoska, sva od neke vanzemaljske talasaste materije. Taj čas, činilo mi se, mogla bih poleteti…
Mila kumo, šapnu mi prva kuma Mara Grubićeva, pa ti više ne šepaš!
Pala sam na kolena, glavu sam spustila do crkvenog poda. Sve biće moje slilo se u jednu beskrajnu blagodarnu molitvu.
I eto, mili moji, Božjom milosti moja noga sad je zdrava kao i pre deset godina, kao da nikada ni bolesna nije bila”.
