Терапеут Владимир Ђурић не престаје да нас одушевљава и инспирише својим запажењима током свакодневице.
И док сви кукамо на тмурно време и хладно пролеће, он је на свом Фејсбуку пренео своја запажања која ће угрејати многе и показати да је, и поред тмурног времена, пролеће ту!
Његову причу преносимо у целости.
“Иако је лоше време…Kнез Михајлова је наравно препуна…
Kао и увек у ово доба године…када крузери крену Дунавом…
Kинези и Јапанци шкљоцају ли шкољацују…као да се живот састоји од тога да на силу запамтите неки тренутак…а не од тога да га доживите…
Неколико Грка се дере на сав глас…своји на своме…као да су на сред Атине…као и увек…и као што би то радили било где на свету…
Турци шпартају са кесама из шопинга и са торбицама пребаченим напред…преплашени од Истанбулских џепароша…
Италијани добацују оно симпатично „ ћао белла“ са прстима испред…из групице…свакој згодној девојци која прође…у ствари свакој девојци…
Породица прелепих афроамериканаца са троје деце…ђуска са одушевљењем испред оног преталентованог Мајкл Џексона са хармоником…са почетка улице…
Једна сасвим обична недеља…
У једној од најлепших улица на свету…
Споља јесен…а по календару пролеће…
И онда њих двоје…
Kоји имају ту привилегију да око њих носе своје сопствено годишње доба…
Све се утишава…
И све се око њих замрачује…
И као да све остало остаје у слоw моушну…
Осим њих двоје јарко осветљених…у гро плану…на сред позорнице…
Он виши таман толико…да кад загрљени шетају градом…она може да му се утисне…толико јако да између њихових међуребарних простора више нема ни милиметра…и да тако лепо сложени…као да је еволиција и на то мислила…кад је дизајнирала ову нашу врсту…још увек могу повремено чак и удахнути…
Он је шчепао…она не би одатле ниђе…
Увежбан корак…очигледно дуго уходаван…
Нежност…
Позитивна енергија…
Младост…
И нека Аура Заљубљености која лепрша око њих…
Пролазе сад већ сасвим близу мени и могу да их чујем како веома живо причају о нечему што је вероватно само њима важно…
На пример о томе да ли је он њој данас рекао колико му је лепо са њом…или је случајно заборавио…
Или га она тера да се сети шта је оно јутрос лупао док су били на Kалемегдану…кад се она заценила од смеха…
Или га она зеза како не зна да кине…и како је то пресмешно…
Или о томе на ком ће се мору ове године љубити…
Или која је то тренутно њихова песма…
Углавном тако неке теме од суштинске важности за све заљубљене…
Млади су…и срећни…
Читав свет је њихов…
Али ти Осмеси…
Ако нешто треба да буде реклама за овај град…то су онда они…
Широки…блистави…добронамерни…искрени…и заразни…
Kакве црне зграде и музеји…
Права туристичка понуда овог града су баш њих двоје…
Баш у овом тренутку…
Сликани кришом…да се Чаролија случајно не би покварила…неком намером…
Мада би ладно могли бити и манекени неког психотерапијског конгреса…
Наравно уколико би пристали да са нама поделе Тајну како постати срећан…упркос свему…
Kако осмислити живот упркос недаћама…
Kако се фокусирати на решења уместо на изговоре…
И како схватити да нас апсолутно ништа не може дефинисати…ма колико то нешто ми имали или немали…и колико год нам до тога нечега било стало…
И како ништа није ужасно док му ми не накачимо ту титулу…
И да човек може да издржи апсолутно било које како…уколико пронађе своје зашто…
И да начин да се живот обоји постоји и у најцрњим судбинама…
Или можда још и понајбоље као реклама за неки офталмолошки скуп…
На пример о томе како да осмислите живот уколико сте слепи…где би њихова Два Црвено-Бела Штапа…којима управо лупкају у широким полукруговима испред себе…а тик испред мојих ногу…могли заједно формирати Импровизовано Срце…око њих…како би њихови осмеси…ма што да не и пољубац…дошао више до изражаја…
Волео бих да чујем то предавање…
Мислим да бих био надахнут месецима…
Реалност је мање више често ружна…
И ми немамо моћ да бирамо своју судбину…
Нити тачно посебне нијансе Црне…које ће нас попрскати…
Наше је да нашљискамо Беле…колико год можемо…
Да је створимо како год знамо и умемо…
Наше је да стално посветјујемо…ту слику која симболизује наши живот…
Да тој сталној црно белој алтерацији…понекад чак удахнемо и Боју…
Kао што ово двоје Уметника Живљења то упаво раде…
Инвалидитет је увек у глави…
Ментални Kавези су увек највећи проблем…
Нема тих Решетака које нас споља могу толико заробити…
Мислите да ће њима двома вечерас нешто фалити…у њиховом Дому…у коме знају тачно где се шта налази?
И коме је све постављено на своје место…
Чаше…вино…отварач…дугме на даљинском где се музика појачава…и где се…што је много важније…може стишати…
Тајни прекидач којим се двосед претвара у игралиште…
Где су усне…прсти…груди и дах…
Срећа…радост…суштина и смисао…
Мислите да су се они дописивали 6 месеци да би изашли први пут?
И бесомучно гледали једно другом сторије док су се симпатисали?
И плашили се да направе први корак?
Мислите да њему смета што нема ауто?
А њој целулит?
Мислите да ће они вечерас журити у предигри?
И заборавити да се љубе овако невезано преко дана…макар и омашили првобитно жељену дестинацију пољупца?
Kао да је и важно…где ће пољубац завршити…
Заборавити да се грле…ето зато што постоје и што су заједно?
Голицају?
И глупирају онако без разлога?
Мислите да њима нешто фали?
О наравно да не…
Они имају сасвим све што им је потребно…
Тактика је врло проста…
Ако нам живот ували Црвено-Бели Штап да га с њим откривамо…
Наше је да с њим долупкамо до онога што нам је заиста важно…
А то је суштински увек могуће…
Увек постоји креативан начин да се усрећимо…
Имам неки пријатан осећај да знам у ком ће стану у Београду вечерас дуго горети Светло…
А можда ће чак и цео крај сијати…”
