За разлику од књижевних дела која је својеручно написао Стеван Сремац, његов живот неприметно је исписао кратак роман о неузвраћеној љубави младог писца због које је остао нежења. За лепим и наочитим професором из Сенте су, по његовом доласку у Пирот, уздисале многе даме. Две године службовања у пиротској гимназији, где је од 1881. до 1883. године предавао српски језик, српску историју и географију, биле су довољне да као двадесетшестогодишњак напише своју прву приповетку (“Растко”), уплови у политичке воде и доживи љубав која ће га коштати вечите самоће.
Млади “писац са бележницом” запао је за око многим удавачама, богатим миражџикама из трговачких породица, јужњачким лепотицама које су за њим уздисале, али је Сремац своје симпатије ипак поклонио младој шеснаестогодишњој Јелени Панчић. Јелена је била кћер пиротског свештеника Пантелије Панчића. И пред њом у реду су стајали многи просци који су њену руку већ затражили од оца Пантелије, а главни међу њима био је угледни економ пиротске болнице и политичар Јосиф Костић. О њеној лепоти брујала је цела чаршија, али је и о Сремчевом красном изгледу у младости остао забележен траг од стране књижевног критичара Павла Поповића. Овако га је описао: “Чело широко, велике очи, бркови дебљи, српски, црни; лице вазда избријано. Коса брижљиво и оригинално очешљана на раздељак и на “ларму”. Стас средњи, ход господски, без журбе; витак, еластичан и прав. Глас мало мутан, смех ситан, при чему су се видели бели очувани зуби…” Својом лепотом и харизмом опчинили су једно друго, а обостране симпатије прерасле су у праву љубав. Тако се млади Стеван Сремац одважио да затражи Јеленину руку од њеног оца, попа Пантелије. Међутим, пресудио је један анонимни Сремчев чланак…
Политички чланак Сремац је без потписа објавио у „Српској застави“, критикујући рад управних месних власти. У чланку је посебно нагласио да “у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један у свему разликује само по томе што се званично потписује са Пантелија”. Разуме се да је Панелија Панчић, пронашавши се у овој прозивци, одлучио да руку своје ћерке преда првом просцу – Јосифу Костићу, политичару Напредњачке странке.
Осим што нису имали среће да крунишу своју љубав браком, Стеван и Јелена у љубави се нису прославили ни у каснијем животу. Лепа Јелена, удата Костић, имала је врло тежак живот. Сва деца су јој преминула као врло мала, супруг Јосиф пропио је све што је стекао, па се Јелена изборила да заврши школу и постане бабица како би се могли издржавати од њене плате. Постоји прича да је једном приликом, пролазећи београдским улицама, набасала на Улицу Стевана Сремца и у том тренутку изненађено и помало сетно изговорила: “Ево улице мог несуђеног!”
Српски писац је након љубавног краха премештен у Ниш. Једину љубав коју је тамо неговао била је кафана. И касније, када се скрасио у Београду као већ познати писац, професор и боем, многе престоничке даме желеле су да понесу тутулу његове изабранице. Проводаџије су покушавале да га одврате од кафанског живота и скрасе поред “лепше половине”, али је Сремац на њихова досадна инсистирања одговарао у свом стилу: “Таман посла, ни помислити да се женим. Ваљда кад куд изађем да је водим уза се као кишобран кад је лепо време! Море, баталите те комбинације!”
Може бити да се већма Сремцу омрзнуо брак од силних наваљивања, па је решио да остари за кафанским столом, окружен пријатељима и колегама – писцима, шалећи се и пишући своје приповетке, романе и др. Живот је, ипак, завршио сам, августа 1906. године у Сокобањи преминувши од сепсе у својој 51. години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Потомство је иза себе ипак оставио, бројна ремек – дела српске књижевности којима је ушао у вечност, а међу којима су најпопуларнија “Ивкова слава” – 1895, “Поп Ћира и поп Спира” – 1898, “Зона Замфирова” – 1903. и др.
Опанак (К. М)
