Kako ga je tadašnja novouspostavljena vlast nazivala, Beogradski proces bilo je suđenje generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima za izdaju i ratne zločine.
Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“.
Suđenje je održano u Beogradu, od 10. juna do 15. jula 1946. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru.
Bilo je otvoreno za javnost i prisustvovalo mu je oko 60 stranih izveštača, a prenošeno je i direktno preko radija.
Od 47 tačaka optužnice koju je tužilac, pukovnik Miloš Minić, pročitao 10. juna 1946. u Beogradu general Mihailović je osuđen po osam tačaka.
Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 17. jula 1946. godine.
Poslednje reči đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića na jugoslovenskom komunističkom sudu jula 1946. najviše polažu nade u buduća pokolenja koja će se, kako se iskreno nadao, pozabaviti pravom istinom.
“Verujem da će se naša buduća pokolenja, na pravi način pozabaviti nevino stradalima; kako od nemačke, ustaške, muslimanske, belogardijske i balističke, tako i od vaše (partizanske) puške.
Takve zahteve nameće istina, kao najbolja zaštitnica od nove nesreće…
Od svih savezničkih vojski u svetu, naša je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, na dva, već, na žalost, na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoružanog, protiv ustaša koji su po zločinima premašili svoje nemačke gospodare, stavljajući pod nož sve što je srpsko, bez razlike, žene decu i starce, i protiv trećeg, Titovog, najžalosnijeg i najtežeg fronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajući njene snage i pretvarajući nacionalni, u građanski rat, do istrebljenja…
Dok mi mislimo na oslobođenje, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavljanja svoje diktature.
Ukoliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu života, njihovog, a ne narodnog.
Njihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku i druge rodoljubive građane. Za vreme svake borbe sa Nemcima, i njihovim saveznicima, nalazili su se u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu osećali na svojoj koži, mogo teže mi, nego okupatori…
Gospodo sudije, onaj koji nadživi ovo vreme, dostići će istinu i o nama koji odlazimo, i o vama koji stupate na naša mesta.
I ovom prilikom jako žalim što se moja vojska u otadžbini, uključujući i sve četničke formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kako sam ja zamišljao. Kolike su štete, za naš narod što nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno ima, reći će pokolenja…
Gonjeni pred udruženim četvorostrukim neprijateljem, gladni, goli, bosi i nenaoružani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama, u koje smo upadali, čulo se i Bogu teško umiranje.
Iza nas na žbunju, ostajale su naše izgažene i zgužvane šajkače, torbe-tkanice, kanice, pletene čarape, rukavice, opanci i obojci. Biće mi lakše na nebu, ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 sveća, borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio kroz Bosnu.
Tokom ovog suđenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadašnje nade i molbe usmerene su isključivo ka nebu…“
General Mihailović nije bio daleko od svog gotovo proročkog predviđanja. I danas, nakon više od pola veka, ima na desetine hiljada pristalica i poštovalaca njegovog lika i dela. Decenije komunizma nisu mogle da izbrišu sećanje na đenerala. A 2007. godine konačno mu se ispunila poslednja želja – zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pokrenut od strane njegovog unuka Vojislava, usvojen je sudskim rešenjem 14. maja 2015. godine, te je osuđujuća presuda koja je donesena 69 godina ranije proglašena ništavnom.
opanak.net/webtribune
