Један дечкић је упитао своју мајку: “Зашто плачеш?”
“Зато што сам жена” – одговорила му је.
“Не разумем” – рекао је дечак.
Мама га је само загрлила и рекла: “Никада и нећеш”.
Kасније је упитао оца: “Зашто ми се чини да мама плаче без икаквог разлога?”
“Све жене плачу без икаквог разлога” – било је једино што је тата знао рећи.
Дечачић је одрастао и постао мушкарац, и још увек се питао зашто жене плачу.
На послетку је назвао Бога. Kад га је добио, упитао га је:
“Боже, зашто се жене тако лако расплачу?”
Бог одговори:
“Kад сам стварао жену морала је бити посебна.
Дао сам јој рамена, довољно јака да носе сву тежину овога света, а опет довољно нежна да могу пружати утеху.
Дао сам јој унутрашњу снагу да поднесе пород и одбијање које јој толико пута стиже од њене деце.
Дао сам јој чврстину која јој омогућује да иде даље кад сви други одустану и да се брине за своју фамилију за време болести и невоље без приговора.
Дао сам јој осећајност да воли своју децу без обзира на све, чак и ако је њезино дете веома повредило.
Дао сам јој снагу да носи свога мужа кроз његове грешке и начинио је од његовог ребра да би штитила његово срце.
Дао сам јој мудрост да зна да добар муж никада не би повредио своју жену, али повремено тестира њену снагу и одлучност да буде уз њега.
И напокон, дао јој је сузу да је исплаче.
То је само њено на коришцење кад год јој затреба.”
