Način na koji duhovni razum gleda na telesne bolesti i na njihova čudesna iscelenja, potpuno je drugačiji od načina na koji ih posmatra telesno mudrovanje. Telesno mudrovanje bolesti smatra za nesreću, a njihovo iscelenje, posebno čudesno, za najveću sreću, ne mareći mnogo za to da li je iscelenje praćeno korišću za dušu ili štetom po nju. Duhovni pak razum i u bolestima koje se šalju Promislom Božijim i u njihovim iscelenjima, koja daruje Božanska blagodat, vidi milost Božiju prema čoveku.
Ozaren svetlošću Reči Božije duhovni razum uči Bogougodnom i spasonosnom ponašanju u oba slučaja. On uči da je dopušteno tražiti i moliti od Boga iscelenje bolesti, uz tvrdu nameru da se povraćeno zdravlje i snaga upotrebe za služenje Bogu, a nikako ne za služenje sujeti i grehu. U suprotnom, čudesno iscelenje će bolesniku poslužiti samo na osudu i navući će na njega još veću kaznu u vremenu i u večnosti. Ovo svedoči Gospod, Koji je iscelio raslabljenog i rekao mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5,14).
Čovek je slab i lako se okreće ka grehu. Ako su i neki sveti, koji su imali blagodatni dar iscelenja i obilovali duhovnim rasuđivanjem, bili podvrgnuti iskušenju greha i pali, onda tim pre dar Božiji mogu da zloupotrebe telesni ljudi, koji nemaju jasna shvatanja o duhovnim predmetima. I mnogi su ga zloupotrebili!
Dobivši na čudesan način iscelenje od bolesti, oni nisu obratili pažnju na dobročinstvo Božije i na svoju obavezu da budu blagodarni za to dobročinstvo, nego su počeli da vode grešan život i okrenuli dar Božiji sebi na štetu, otuđili se od Boga i izgubili spasenje. Iz tog razloga čudesna iscelenja događaju se retko, mada ih telesno mudrovanje veoma ceni i veoma bi ih želelo. Ištete a ne primate ‐ kaže apostol ‐ jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jak. 4,3).
Duhovni razum uči da se bolesti i druge nevolje koje Bog šalje ljudima daju po naročitom milosrđu Božijem, kao gorki isceljujući lekovi bolesnicima i da pomažu našem spasenju i našoj večnoj koristi mnogo sigurnije nego čudesna iscelenja. Često, veoma često, bolest biva veće dobročinstvo nego iscelenje, da je do njega došlo. Bolest biva tako važno dobročinstvo, da bi njeno oduzimanje kroz iscelenje bilo oduzimanje najvećeg dobra, neuporedivog sa onim prolaznim dobrom koje pruža iscelenje telesne bolesti. Siromašni i bolesni Lazar koji se spominje u Jevanđelju, nije bio isceljen od svoje teške bolesti niti izbavljen od siromaštva, i skončao je u tom položaju u kome se tako dugo mučio, ali su ga zbog njegovog trpljenja Anđeli uzneli u naručje Avraamovo (Lk. 16,22).
Čitavo Sveto Pismo svedoči da Bog šalje različite nevolje, među njima i telesne bolesti, onim ljudima koje je zavoleo (Jevr. 12,6). Sveto Pismo tvrdi da su svi sveti Božiji bez izuzetka lutajući zemljom prešli uzak i trnovit put, ispunjen svakojakim nevoljama i oskudicom. Polazeći od takvog shvatanja nevolja, istinski služitelji Božiji su se prema nevoljama koje bi ih zadesile odnosili sa najuzvišenijom razboritošću i smirenošću. Kakva god nevolja bila u pitanju, oni su je dočekivali kao nešto što im pripada, verujući iz sve duše da nevolja ne bi došla da je nije dopustio pravedni i sveblagi Bog shodno čovekovim potrebama.
Prvo njihovo delo po dolasku nevolje bila je spoznaja da je zaslužuju. Uzrok nevolje uvek su tražili i nalazili u sebi. Potom, ako bi videli da im je nevolja smetnja za Bogougađanje, obraćali bi se molitvom Bogu da ih od nevolje izbavi, ostavljajući ispunjenje ili neispunjenje moljenja volji Božijoj i nikako ne smatrajući za ispravan svoj doživljaj nevolje. On i ne može da bude potpuno ispravan: sud ograničenog, makar i svetog čoveka, ne obuhvata i ne uzima u obzir sve uzroke nevolje, onako kako ih obuhvata i uzima u obzir svevideće oko Božije, koje dopušta nevolje na sluge i ljubljene svoje. Sveti apostol Pavle se tri puta obraćao Bogu sa molitvom da anđeo satanin, koji je ometao apostola u propovedanju hrišćanstva, bude uklonjen. Pavlova molitva nije bila uslišena: sud Božiji o tom predmetu bio je drugačiji nego sud bogonadahnutog Apostola (2. Kor. 12,7 10).
Predavanje sebe volji Božijoj, i iskrena i pobožna želja da se ta volja ispuni na nama, predstavlja neophodnu i prirodnu posledicu istinskog duhovnog rasuđivanja. Sveti monasi kada bi bili podvrgnuti bolestima, primali su ih kao najveće dobročinstvo Božije, trudeći se da prebivaju u slavoslovlju i blagodarenju Bogu, i nisu tražili iscelenje, mada se čudesna iscelenja ponajviše i savršavaju među svetim inocima. Oni su želeli da strpljivo i smireno podnose ono što je po dopuštenju Božijem, verujući i ispovedajući da je to za dušu korisnije od svakog dobrovoljno izabranog podviga.
