Начин на који духовни разум гледа на телесне болести и на њихова чудесна исцелења, потпуно је другачији од начина на који их посматра телесно мудровање. Телесно мудровање болести сматра за несрећу, а њихово исцелење, посебно чудесно, за највећу срећу, не марећи много за то да ли је исцелење праћено коришћу за душу или штетом по њу. Духовни пак разум и у болестима које се шаљу Промислом Божијим и у њиховим исцелењима, која дарује Божанска благодат, види милост Божију према човеку.
Озарен светлошћу Речи Божије духовни разум учи Богоугодном и спасоносном понашању у оба случаја. Он учи да је допуштено тражити и молити од Бога исцелење болести, уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, а никако не за служење сујети и греху. У супротном, чудесно исцелење ће болеснику послужити само на осуду и навући ће на њега још већу казну у времену и у вечности. Ово сведочи Господ, Који је исцелио раслабљеног и рекао му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5,14).
Човек је слаб и лако се окреће ка греху. Ако су и неки свети, који су имали благодатни дар исцелења и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу греха и пали, онда тим пре дар Божији могу да злоупотребе телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима. И многи су га злоупотребили!
Добивши на чудесан начин исцелење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за то доброчинство, него су почели да воде грешан живот и окренули дар Божији себи на штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога чудесна исцелења догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и веома би их желело. Иштете а не примате ‐ каже апостол ‐ јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).
Духовни разум учи да се болести и друге невоље које Бог шаље људима дају по нарочитом милосрђу Божијем, као горки исцељујући лекови болесницима и да помажу нашем спасењу и нашој вечној користи много сигурније него чудесна исцелења. Често, веома често, болест бива веће доброчинство него исцелење, да је до њега дошло. Болест бива тако важно доброчинство, да би њено одузимање кроз исцелење било одузимање највећег добра, неупоредивог са оним пролазним добром које пружа исцелење телесне болести. Сиромашни и болесни Лазар који се спомиње у Јеванђељу, није био исцељен од своје тешке болести нити избављен од сиромаштва, и скончао је у том положају у коме се тако дуго мучио, али су га због његовог трпљења Анђели узнели у наручје Авраамово (Лк. 16,22).
Читаво Свето Писмо сведочи да Бог шаље различите невоље, међу њима и телесне болести, оним људима које је заволео (Јевр. 12,6). Свето Писмо тврди да су сви свети Божији без изузетка лутајући земљом прешли узак и трновит пут, испуњен свакојаким невољама и оскудицом. Полазећи од таквог схватања невоља, истински служитељи Божији су се према невољама које би их задесиле односили са најузвишенијом разборитошћу и смиреношћу. Каква год невоља била у питању, они су је дочекивали као нешто што им припада, верујући из све душе да невоља не би дошла да је није допустио праведни и свеблаги Бог сходно човековим потребама.
Прво њихово дело по доласку невоље била је спознаја да је заслужују. Узрок невоље увек су тражили и налазили у себи. Потом, ако би видели да им је невоља сметња за Богоугађање, обраћали би се молитвом Богу да их од невоље избави, остављајући испуњење или неиспуњење мољења вољи Божијој и никако не сматрајући за исправан свој доживљај невоље. Он и не може да буде потпуно исправан: суд ограниченог, макар и светог човека, не обухвата и не узима у обзир све узроке невоље, онако како их обухвата и узима у обзир свевидеће око Божије, које допушта невоље на слуге и љубљене своје. Свети апостол Павле се три пута обраћао Богу са молитвом да анђео сатанин, који је ометао апостола у проповедању хришћанства, буде уклоњен. Павлова молитва није била услишена: суд Божији о том предмету био је другачији него суд богонадахнутог Апостола (2. Кор. 12,7 10).
Предавање себе вољи Божијој, и искрена и побожна жеља да се та воља испуни на нама, представља неопходну и природну последицу истинског духовног расуђивања. Свети монаси када би били подвргнути болестима, примали су их као највеће доброчинство Божије, трудећи се да пребивају у славословљу и благодарењу Богу, и нису тражили исцелење, мада се чудесна исцелења понајвише и савршавају међу светим иноцима. Они су желели да стрпљиво и смирено подносе оно што је по допуштењу Божијем, верујући и исповедајући да је то за душу корисније од сваког добровољно изабраног подвига.
