Светог Николу многи обележавају постом, али нису ни ретки примери породица које за светог Николу праве мрсну трпезу. Објашњења за то су разна, а најинтересантнија везују се за једну легенду и домишљатост Срба како да доскоче безбожничкој тортури којој су били изложени.
За Српску православну цркву правило је јасно – свети Никола је посна слава! Не треба посебно напомињати да ова слава пада у време Божићног поста, због чега такође нема дилеме да ли је посна или мрсна.
Постоји неколико објашњења како су породице стекле обичај да мрсе на светог Николу:
Верски аналитичари тврде да је мрсна трпеза на Светог Николу традиција која је започета непосредно после Другог светског рата, и нарочито је присутна у Војводини, односно у Бачкој. У време када обележавање славе није било баш пожељно понашање, породице су се досетиле да направе окупљање, али да намерно припреме мрсну трпезу, како онај ко би хтео да их пријави не би могао да докаже да је повод био религијски.
Није се због прављења славе после Другог светског рата ишло на Голи оток (затвор за политичке преступнике), али се због потказивања у партији лако могао изгубити добар посао или онемогућити напредовање у служби, због чега су породице махом криле да праве религијске обреде.
У модерно време мрсна трпеза на Светог Николу остала је као последица тога да ли се поштује Божићни пост. Многе породице које једноставно не посте 40 дана до Божића обележавају мрсно Светог Николу, осим ако не пада на среду или петак. То је на неки начин последица из доба комунизма када се изгубио обичај поста, а поново се обновило редовно обележавање слава.
Међу објашњења зашто се мрси на Светог Николу спада и легенда по којој је човеку сваке године умирало по једно дете. Свештеник га је наводно питао да ли пости или мрси на Светог Николу, а онда му је он одговорио да пости. Тада му је свештеник, по тој причи, дао одобрење да мрси на Светог Николу и од тада му ни једно дете више није умрло.
