Ostaci pet manastira i pet crkava sagrađenih u 14. i 15. veku sagrađeni su u Zabregi na malim proširenjima uskog kanjona.
Njih su, bežeći pred Osmanlijama, sagradili monasi Sinaja i Atosa.
Kaluđeri sinaita bili su posvećeni tihovanju i prepisivanju knjiga. Od spoljašnjih uticaja i Turaka štitila ih je moćna tvrđava Petrus, gde je nekada bilo sedište petruškog vojvode Crepa Vukoslavića.
On je 1381. godine slomio tursku vojsku, knez Lazar ga je u svojim poveljama nazivao bratom, a smatra se da su poginuli zajedno u boju na Kososvu.
Danas usponenu na ove događaje iz daleke prošlosti čuvaju žitelji Zabrege, malog mesta pod obroncima Kučajskih planina, nedaleko od Paraćina.
Skriveno selo je ušlo u legendu u Velikom ratu, kad austrougarski vojnici nisu uspeli da ga nađu pa su raportirali štabu: „Zabrege na karti ima, a na zemlji je nema“. Meštani kažu da bi selo bilo kraj sveta da nema Društva za negovanje tradicije, kulturu i umetnost „Petrus“, koje je uz pomoć skromnih sredstava i truda Zabrežana uspelo da očisti Stazu petruških monaha i organizuje umetničke kolonije i smotre narodnog stvaralaštva.
Osnivače „Petrusa“ Dragana i Vladana Vučkovića najviše brine da li će i u budućnosti imati šta da pokažu iz ovog kraja.
„Institucije zadužene za zaštitu baštine ne haju za naša upozorenja i molbe“, kaže Vladan Vučković.
„Ne samo što neke crkve i manastiri nikad nisu istraživani, već i one koje su otkrivene, a nezaštićene, pa ih uništavaju kiše i snegovi.
U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da nemaju para, pa su Zabrežani predložili da petruške svetinje sami stave pod krov. Iz Zavoda su upozorili da će u tom slučaju podneti krivične prijave protiv nas zbog uništavanja spomenika kulture.“
Zabrežani se vajkaju da su njihove svetinje ni na nebu ni na zemlji: zakonom zaštićene od onih koji bi da ih sačuvaju, ali ne i od vlage koja ih razara.
Vekovima čuvana sećanja na petruške svetinje potvrdili su i retki naučnici koji su dolazili do ovih manastira.
Još od srednjeg veka kod ostataka manastira Petruše, posvećenog Ognjenoj Mariji održava se tradicija saborovanja.
„Petrušu nazivaju i „malim Hilandarom“ zbog njene arhitekture specifične za Atos“, kaže Vučković.
Prvo sigurno svedočanstvo je povelja cara Dušana koji poklanja „Petrušku pustinju“ na upravu vlastelinu Vukoslavu i njegovim sinovima Držmanu i Crepu, koga docnije Knez Lazar imenuje za vojvodu. Vukoslavići su od nesigurne krajiške oblasti stvorili bezbedan prostor gde su utočište našli monasi sinaiti koji obnavljaju i grade manastire i isposnice.
„Srednjovekovni grad prekopavaju divlji arheolozi, a i ono malo obavljenih pravih istraživanja napravilo je mnogo štete, jer otkriveni zidovi nisu konzervirani i ruše se“, kaže Vučković.
„Najveća šteta što malo Srba zna za grad vojskovođe Crepa koji je na Božić 1381. kod Dubravice porazio Turke u njihovom prvom pohodu na Srbiju posle Maričke bitke.“
Najveći deo sinaitskih naseobina formiran je u bezbednoj klisuri uzvodno od tvrđave, kojoj je najbliži Manastir Jovana Glavoseka, kako narod naziva Svetog Jovana Preteču. Utemeljen je još u doba ranog hrišćanstva, a od njegove crkve raškog stila danas su ostali samo zidovi pocrneli od čađi bezbrojnih sveća koje vekovima pale vernici.
