Постоји један стари српски обичај у оквиру свадбених ритуала који се одржао у мионичком крају. У неким селима Мионице и данас уз бројне обичаје везне за свадбе и венчања, практикују се и иглари.
Након венчања, увече када младенци дођу кући а млада прво вече проводи у новој кући, долазе иглари.
Иглари су група младића и девојка, обично младине сестре и браћа. Они носе корпу од прућа у којој се налази разнобојно плетиво у које су уденуте игле, започети рад, обично дечје чарапице, погача и огледало. Док прелазе праг и донесу до младе плетиво не смеју проговорити ни једну једину реч. Остали гости са младожењине стране их задиркују питањима и шалама како би их навели да проговоре. Када стигну до собе у којој је млада, са прага јој бацају корпу у крило. Требало би да из корпе испадне плетиво. Након тога млада купи плетиво и враћа га у корпу а онда узима већ раније започети рад и наставља га. Све док она не започне плетење сви иглари морају да ћуте. Ћутање је тајанствено обављање неке магијске радње.
Ово је изузетно стари обичај који се одржао у фрагментима у неким деловима Србије. С обзиром на предмете које доносе иглари, овом радњом настојали су да обезбеде на првом месту плодност, (дечји комад одеће), благонаклоност предака (погача), и заштиту од урока (огледало). Овај необични ритуал је својеврсни обред прелаза којим се симболично обележава почетак новог живота.
Аутор текста: Ивана Ђурић, дипл. етнолог и антрополог
