Када су “крџалије” 1805. године пошле из Београда на Видин, заустављене су у Куличу, који се помиње 1813. и 1815. године у Другом српском устанку.
Град Кулич или Моравиште значајан је због тога што се спомиње заједно с Београдом, у предлогу о забрани рушења и разарања старих српских градова, односно њихових развалина, који је тадашњи министар за просвету Јован Ст. Поповић 13. децембра 1843. године поднео министарском Савету.
Поповић у свом предлогу констатује, да се развалине свуда не “уважавају” већ да се често руше и утамањују неразумно, као например Кулич или Моравиште код Смедерева. Овај предлог има нарочит значај, јер је на основу њега врховна државна власт донела најстарији акт у кнежевини Србији на основу Устава, по свим административно-правним и управним прописима.
Смедерево – Кулич-град, тврђава подигнута у време Римског царства, заштићена као непокретно културно добро, зарасла је у коров и шуму и нико је не одржава. Иако би због бурне историје, која се протеже од борбе за трон Римског царства, па све до Другог светског рата, могла да буде пријемчива за туристе, али и за археологе, до ње не само да је тешко доћи, већ се од својеврсне „прашуме“ која је окружује готово и не види.
Где се налази?
Кулич-град налази се на десетак километара од Смедерева, на ушћу Мораве у Дунав, а за њега не знају чак ни многи мештани суседних села Кулич и Шалинац. Како наводе историјски извори, утврђење је настало у доба Римљана, највероватније када се ту налазио Лимес, систем утврда које су чувале границе царства. За то нема писаних доказа, али поуздани су подаци да је тврђава обновљена у доба Јустинијана почетком шестог века, у рановизантијском добу.
На ушћу Мораве сукобили су се и претенденти на римски престо Диоклецијан и Карин 285. године, а први је извојевао победу. Историчари и археолози претпостављају да је сукоб био већих размера и да су у околини тврђаве остали бројни археолошки артефакти. Око утврде, осим Дунава и Мораве, био је и систем канала који су од ове пограничне постаје чинили неосвојиво острво. Овакву стратешку позицију нису пропустили да искористе ни наредни владаоци, па се поуздано зна да је утврђење било у функцији и у доба деспота Ђурђа.
И Змај Огњени Вук је ту био у покушају да поврати овај део Србије од Турака. Они су пак убрзо по заузимању Смедерева стигли и до Кулича. Касније су Турци прилагодили бедеме топовима када су ушли у наоружање њихове војске. Последњи пут је утврђење војску видело за време Другог светског рата, када су Немци направили бункере који су још релативно добро очувани – каже за Блиц Дејан Радовановић из Регионалног завода за заштиту споменика културе.
У близини Кулич-града током 20. века било је сеоско гробље, о чему сведоче још видни надгробни споменици. Мештани памте причу о надреалним призорима сахрана у чамцима. Ожалошћени су преко изливене Мораве ковчеге са покојницима превозили до гробља на узвисини поред некадашњег утврђења.
Данас је потпуно утонуо у шуму –
Археолошки локалитет Кулич или Моравиште има основу у облику шестоугаоника, чије су стране на средини ојачане кулама. Око природног узвишења на коме лежи град, висине од око 5 метара, налази се сада “суви ров” који је некада био испуњен водом из Дунава и Мораве. На јужној страни овог шестоуганог утврђења на коме лежи град, налазио се главни улаз, а према западу био је ужи пешачки пролаз.
Стари град Кулич или Моравиште данас је споља сав утонуо у шуму. Чини се да има облик амфитеатра, јер је дно ниже у односу на обимне зидове, а стране су закошене, пошто су покривене каменом и шутом. У југозападном делу некадашњег града налази се ново село Кулич.
Srpska istorija, Blic
