У званичној употреби српског језика постоје два писма: ћирилица и латиница. Ћирилица је словенско писмо настало у 9. веку, а код нас реформисано 1818. од стране Вука Караџића и као такво званично прихваћено тек 1868. године.
У 19. веку Вук Караџић и Ђуро Даничић за потребе Србије реформисали су и латиницу, која је данас поред ћирилице друго српско писмо. Ћирилицом, као Уставом званичним писмом, сва државна акта и документа морају бити написана, али то не значи да тиме латиница има мањи значај у нашем језику.
Ево зашто је се никако не смемо одрећи, нити избацити из наше традиције и језика:
Наметање латинице и забрана ћирилице од стране аустријске и усташке окупације у XX веку довела је код нас до увреженог мишљења да је латиница “страно”,”непријатељско” писмо, па чак и да је то „хрватска латиница“, а да је једино српско писмо ћирилица. Ова теза може бити прихватљива само ономе ко не зна основну историју свог матерњег језика.
Латиницу смо као писмо добили још у 19. веку. Садашња латиница коју користимо настала је реформама Вука Караџића и Ђура Даничића, а првобитна латиница 〈настала између 5. и 6. века п. н. е.〉 и ћирилица 〈настала у 9. веку н. е.〉 имају заједничке корене у грчком алфабету из којег су преузеле многе графеме.
Узимањем графема по угледу на грчка и глагољска слова створена је ћирилица, као једноставније писмо које је потпуно потиснуло старију глагољицу из свих словенских земаља. Тако се и првобитна латиница 〈писмо старих Римљана〉 развијала и посредством многих европских народа мењала и прилагођавала, да би се данас њоме служили многи словенски и европски народи.
Глогољица је прво словенско писмо, настало у другој половини 9. века. Користиле су је многе словенске земље. У Србији је ћирилица потиснула глагољицу, а код Хрвата је глагољица у 14. веку постала део опште употребе и поред латинице која се тада појавила[/цаптион]
Тако је латиница доспела и на наше говорно подручје, а тврдња да је латиница коју користимо у Србији хрватско писмо потпуно је нетачна и са историјске и са лингвистичке стране. Ево и зашто.
Како је Бечким књижевним договором 1850. донета одлука да сви Јужни Словени треба да имају један књижевни језик, латиница је постала чешћа у употреби и код Срба; највише код Срба у Угарској, док су Срби под Турцима и даље највише користили ћирилицу. Реформу латинице покушао је Људевит Гај код Хрвата, још 1830. и они данас признају његову реформу језика. Међутим, Гај није уопште предвидео слово за глас ћ, јер он као рођени кајкавац није га разликовао од ч, а није предвидео ни слово за глас џ које такође није уочавао. Слово ђ обележавало се чак са две варијанте: дј и гј.
Наш Ђуро Даничић је, после Гаја, уместо графема дј и гј увео слово ђ 1880. 〈поред других предлога за графеме који нису прихваћени〉 и које данас и Хрвати користе.
Ево зашто је погубно одрицати се латиничног писма у Србији –
Ако тврдимо да хрватски језик као такав није постојао пре распада Југославије, сходно чињеници да су и државу добили у том периоду, онда би било потпуно сулудо одрицати се латинице, називати је “хрватском” и искључити је из употребе српског језика. Јер, осим што нема ниједног ваљаног и лингвистички утемељеног разлога, то би значило да се морамо одрећи и свих наших књижевних и научних дела икада написаних на латиници. А то је апсурдно.
Ћирилица је свакако писмо које је више укорењено код Срба и треба јој дати предност, али то не смемо радити тако да се латинице потпуно одрекнемо, јер смо управо доказали да је она српско писмо колико и ћирилица. Треба употребљавати и једно и друго писмо. Тиме што ће неко према личном афинитету изабати да радије пише латиницом у Србији, не значи да ће прекршити Устав своје земље, јер је према њему латиница равноправно писмо.
Аутор: К. М.
