I posle ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu, međunarodnog priznanja i donošenja Ustava, Hrvati su nastavili da podrivaju novu državu.
Prestolonaslednik Aleksandar uočio je tu opasnost i odlučio da proveri kakvo je raspoloženje u hrvatskom narodu u vezi sa novom Kraljevinom. Zadatak je poverio vojvodi Živojinu Mišiću.
Mišić je obilazio vojnike i kasarne, ali još više osluškivao šta se priča oko kasarni i šire.
Kada se vratio vojvoda je raportirao:
” Posle svega što sam tamo video i čuo, duboko sam zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali idejom o nekakvom bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima.”
“Da im damo državu, nezavisnu, pa neka lome glavu kako znaju i umeju!”
“A kakve će biti granice te države?”- pitao ga je prestolonaslednik.
“Biće tamo gde ih mi povučemo, ne gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde jezik i običaji, tradicija nalažu, i najzad, gde se narod po slobodnoj volji opredeli.”
“To bi Italijani oberučke prihvatili”, uzvratio je Aleksandar.
“Neka im je sa srećom, neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima usrećiti nećemo. Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati” – rekao je na kraju vojvoda Aleksandru.
Mišić je ubrzo umro, kao i kralj Petar, ostavljajući Aleksandra da se bori sa Hrvatima koji su mu na kraju došli glave.
