Песник Војислав Илић био је ожењен Тијаном, ћерком Ђуре Јакшића. Kад је она умрла, упустио се у везу с њеном сестром, што је наишло на згражавање.
Војиславов отац – угледни песник, политичар, министар и члан Државног савета Јован Илић имао је четири сина, такође песника: Милутина, Драгутина, Војислава и Жарка. Свакако је најталентованији и најуспешнији био Војислав: рођен 1862. Школу је напустио, али је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао.
Дом Илићевих налазио се у Београду, у данашњој Далматинској улици. Та кућа била је попут универзитета кроз који су дан и ноћ дефиловали највећи књижевници Србије Илићевог времена.
Неколико година после смрти Ђуре Јакшића његова удовица с децом доселила се преко пута Илића. Војислављева сестра Милица и Ђурина ћерка Тијана дружиле су се и међусобно посећивале, па се млади песник и заљубио у Тијану. Венчали су се 1883, добили ћерку и сина, а тај период у Војислављевом животу обележен је и песничким успесима. Али две године касније умире му син, за њим и жена, а недуго затим и ћерка. Војислав остаје сам.
Уз њега је само Тијанина млађа сестра, осамнаестогодишња Милева –
Њен портрет није сачуван, остао је само запис: „Милевица, како јој је отац Ђура тепао, разликовала се од остале његове деце, и била му је најсличнија: образована, надарена, умешна, занимљива, слободних схватања. Речју, у своје време несхваћена жена и, како су оцениле много деценија касније београдске Новости – „да је данас жива, била би највећа феминисткиња“. Нушић је мало директнији, каже да је Милева Јакшић била „девојче жарких очију, топле крви, бујно и лакомислено“. Према општем суду књижевних критичара, ниједна друга жена није Војислава надахнула на тако снажно и плодно писање.
Али њихова веза наишла је на опште згражавање. Чаршија се саблажњавала, а Милевин брат, занатлија, долазио је на песников праг и претио му чекићем. Да би се склонила, Милева пише молбу министру просвете „да је поставе за учитељицу ма у којој школи у Србији, само што даље од Београда“.
Трагедија љубавног пара уследиће врло брзо –
Министар не одговара, па заљубљени пар прелази у Аустроугарску. Неколико месеци живе у Петроварадину и Сремској Kаменици, али Војислав се ту, према сећању Бранислава Нушића, који је с њим друговао, „осећао уморним и од прогањања и од љубави“.
Пар се погнутих глава вратио у Београд. Њихова љубав била је отрована. Милева је добила посао у Варварину, а песник се одао боемском животу. Следеће, 1888. године, Војислављев отац, којег је она волела као рођеног, наговорио ју је да се уда за једног много старијег и уз то болесног учитеља. У исто време, да би сина избавио из кафане, жени га ћерком једног свог пријатеља.
Одмах после венчања Милева се тешко разболела. Опет тражи премештај, овог пута да побегне од невољеног мужа, али је смрт била бржа. Умрла је у 21. години. Војислав Илић умро је шест година касније. Живео је 32 године.
Бранислав Нушић је записао да је Милева Јакшић била „девојче жарких очију, топле крви, бујно и лакомислено“. Према општем суду књижевних критичара, ниједна друга жена није Војислава надахнула на тако снажно и плодно писање.
