“Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових – очараних. Разочарани су они који су пре тога били очарани. Очарани су они које ће тек бити разочарани. Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа да није. Тако мени изгледа, јер ниједне ноћи још не видех да се неко од вас искрада на месечину и исповеда ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи, пак, свака ноћ испуњена је таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог света. Разочарани су милостиви јер нису били помиловани. Разочарани су праведници јер су на крст бивали распињани. Разочарани су грешници јер су увидели да је и очарање од греха само једна варка. Разочарани су они који сласти траже јер, кад су свом снагом обухватили и стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели да су стегли само празне руке. Разочарани су они који чистог страдања траже јер су сазнали да и у страдању има сласти.
Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као што је добро шибање мишића да би очврсли. Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарања. Разочарања су шибања. Ја волим оне који су под тим шибањем очврсли, а не волим оне који су под тим шибањем омлитавили. Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи који се највише жале на разочарања у овом животу.
“У овом животу нема река меда и млека”, рекох ја једнога дана гомили разочараних, који проклињају живот због његових обмана. Живот вам није никад ни обећавао реке меда и мледа; он вас, дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са њим.
Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји: ви остајете упорно очарани у себе, и никад не допуштате мисли својој да се у том самоочарању разочара. Ваш је смртни грех што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да разочарате. Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге и претварати се да вас боли? Докле ћете затискивати уши да не чујете оне који другом страном улице иду, упоредо с вама и објављују разочарање у вама? Ослушните, ослушните колико гласова говори о разочарању у вама! Но, ја сам још више: ја сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не дочека ту регрутацију јер велики је део непунолетан и у старости, или управо велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још пре но што смо се ја и ви у њ јавили. Благо онима који су се много разочаравали, но, који при том нису изгубили способност очаравати се. Благо онима који преживљавају и не даду се преживети. Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но био би као сунђер који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном. Но, нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но довољно и остане у њима да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
Знате ли какавих људи има највише, мали мрави? Оних који јецају у разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли у чему је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну хармонију, у томе што је он шири и од трагедије и од комедије.”
Владика Николај Велимировић
