У већини случајева, уверење да се не смеју обављати кућни послови на црвено слово произлази из сујеверја, а не из истинског поштовања према светитељу или празнику који се тог дана прославља.
Ако је уистину посреди поштовање, онда би оно требало пре свега да се исказује одласком на литургију, молитвом или, рецимо, избегавањем оговарања и псовања, а не да се сведе на пуко укључивање или неукључивање веш-машине.
И овде је – као и у случају погрешних уверења о којима сам раније писао и говорио – реч о замјени теза и померању тежишта са суштине на форму.
Заиста верујем да Бог не гледа на то ко је шта укључио, искључио или помакао. Њега много више интересује како се односимо према другима – ближњима и даљнима, интересују га наши осећаји, намера и воља”, написао је владика у опису објаве коју је поделио на свом Инстаграму, а потом у видео снимку додатно поткрепио примерима.
“Замислите само да је неки празник и ми кажемо: данас не радимо ништа, али идемо у ресторан. Онда нас тамо послужују конобари, који су исто као ми, хришћани и који трче и раде, и ми мислимо да смо нешто бољи од њих. Међутим, нисмо, јер они су бољи од нас у том тренутку јер нас служе”, започео је он, па се присетио детињства.
“Исто тако је занимљиво моје сећање на детињство, кад су у мом селу људи одмарали од пољских послова. Тог дана празника нису ишли у цркву, него су играли карте и свађали се док играју карте.”
Потом је закључио примером из Свете Горе и манастира у коме је живео.
“На Светој Гори, колико се сећам, а и у манастиру у ком сам живео код владике Атанасија, ми бисмо после службе, ако је литургија, наравно, на празник и на црвено слово, ручали, а онда бисмо радили. Ишли смо на своја послушања. Дакле, рад сам по себи никад не може бити зло. Међутим, непоштовање празника и светитеља којег тог дана празнујемо огледа се у томе шта ми мислимо и куда су упућене наше мисли и наша дела, а не на то да седимо и ништа не радимо.”
(Kурир.рс)
