Владета Јеротић, цењени српски академик, психијатар и књижевник дефинисао је један од учесталих проблема у љубави, одн. када је човек у стању заиста искрено да воли, а када никако неће знати да пренесене другоме љубав.
“Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или – на други начин речено – колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге.
Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета.
Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.
Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.
Ништа друго осим личног примера не може за децу да буде ефикасније, а и тада је потребно много родитељске љубави која једина рађа трпљивост и стрпљивост, чекање да “семе бачено у земљу донесе плода”.”
Владета Јеротић
mojpedijatar.co.rs
