О хомеопатији ни данас не знамо много, а наш чувени академик изнео је своје мишљење о овом начину лечења
У књизи “Човек и његов идентитет” др Владета Јеротић се бави тиме шта закони хомеопатије представљају за овај још увек алтернативни начин медицине и лечења.
Основни закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).
Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана, оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења.
Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека не продају, у тим истим или посебним апотекама, и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.
Шта је био болесник, а шта болест, за прве хомеопате историје?
Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма.
Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати.
Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, доводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен.
У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. Индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу.
Недавно сам прочитао да је неко рекао: “Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално”.
Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија која је својствена његовим реакцијама.
Принципи хомеопатије, како их је Ханеман дефинисао, остали су до данас непромењени. Да их поновимо:
1. Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације).
2. Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система).
3. Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму).
4. Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).
На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори.
Писац је посетио две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела).
У њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама.
Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења.
Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент).
Ипак, када се остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макро космоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.
Блакан Башта
