Стара је истина да је човек “дат и задат”, дат је генетиком и, делимично, пренаталним добом. Према пренаталним психолозима, учење заправо почиње у пренаталном добу, у развоју, ембриона и фетуса. Ембрионални, али нарочито фетални развој детета у мајчиној утроби од великог је значаја за каснији развој индивидуе, па позитивни или негативни утицаји мајке (пре свега њеног психичког, а и телесног стања за време читаве трудноће) одразиће се и на психичко и на телесно стање детета. Идеална је претпоставка пренаталне психологије, као и психосоматске медицине, да је мајка у току трудноће била срећна и радосна жена која је желела дете и која га носи са љубављу. Улога мужа у ранијим вековима, споредна и занемарена, у савременом и цивилизованом свету – захваљујући увидима психолога и психоаналитичара у сложен механизам функционисања целокупног мушког бића за време трудноће жене – значајна је, некад и одлучујућа, да ли ће и како ће жена одржати плод и донети га здравог на свет (вероватно да је већи део спонтаних побачаја психогено условљен, а могуће да је тако и са превременим и закаснелим порођајем).
Фетус, једном речју, почиње да УЧИ прилагођавање свога телесно-душевно-духовног бића општем мајчином психичком и телесном стању. Узбудљив закључак пренаталних психолога, после вишегодишњег изучавања стања мајке и детета за време трудноће, гласи: Фетус све памти! Како, свако ће се у чуду питати? Путем ћелијског (целуларног) памћења, одговарају научници.
Друго, такође узбудљиво откриће проучавалаца пренаталног живота детета (психолога, акушера и гинеколога) гласи: И фетус може да делује на мајку, а не само мајка на фетални живот детета! Дакле, ако су ова досадашња истраживања, која се настављају, тачна, већ ембрион и фетус није никаква “неисписана табла” (tabula rasa) јер, већ од самог почетка, доноси собом сложеност (и генетску) и то у виду различите јачине генетског потенцијала принципа Ја, У ЗАМЕТКУ; на ове потенцијале (у смислу да је нешто могуће и вероватно) утицаће у позитивном/негативном правцу већ помињани ток мајчине трудноће односно њене (и мужевљеве) жеље да роди; а могуће је да мајка (и отац) остану амбивалентни према трудноћи, или чак да не желе дете (свесно или несвесно), а да га мајка ипак донесе на свет.
Када нас велики педагог и лекар у 20. веку Марија Монтесори (у књизи Упијајући ум) да је свако дете до краја друге године (према неким другим истраживањима до краја треће године) “упијајући ум”, шта рећи о почетку “упијања” доживљаја позитивних и негативних после изазовних отркића пренаталне психологије?
Када пређемо на прве године живота новорођенчета (најкасније до краја треће године) свима стручњацима који се баве овим добом малог детета – наравно понајвише мајци, али и оцу – треба да је на знање да све што је НАУЧЕНО (у детету) до одређеног рока, остаје у њему ТРАЈНО присутно. Отуд све трауме, психичке и физичке у раном узрасту детета, остављају психофизичку структуру одраслог човека зависном од поменутих траума. Безброј психичких изопачености код људи – склоних криминалу, лажи, опојним средствима, па и убиству и самоубиству – имају свој корен у потресима у најранијем добу живота, а чули смо да су слични потреси могући и за време пренаталног живота (неуспео покушај побачаја, на пример, или изненадно напуштање мушког партнера кога жена воли).
Читав будући живот детета, односно одрасле индивидуе (на могућем путу пема Личности) – време је учења. У томе учењу и састоји се ЗАДАТОСТ човековог животног пута (осим датости, о чему је већ било речи). Човек је духовно, интелектуално, емотивно и физичко биће. У сваком од ових неопходних и драгоцених сегмената јединственог људског бића, неопходне су допуне, корекције, богаћења – и то путем учења.
Значајна књига Данијела Големана Емотивна интелигенција показује нам (и доказује) да се и наше емоције као део делимично несвесног и ирационалног слоја у нашем карактеру могу (и морају) исправљати – учењем. Пошто су нам емоције, саосећања, нежности и љубави, најдрагоценије, треба их (целог живота) неговати и то исправљањем, обогаћивањем – опет путем учења.
Сва четири (раније поменута) сегмента наше целокупне карактерне структуре, требало би усавршавати током живота, духовни и емотивни део напре и највише. Духовне зрелости (или тачније, напрекидног сазревања према недостижној савршености – зрелости) нема без релативне емотивне зрелости, па смо тако упућени на брижно посматрање и поправљање нашег емотивног живота.
Човек на путу зрелости
