Клинички психолог доктор Влајко Пановић за портал Зелена учионица објаснио је на који начин игрице, чак и оне стратешке, ометају пажњу и смањују способност учења код деце.
Одговорно тврдим да је свака врста игре лоптом или мисаоне игре боља од било које видео-игрице. Чак и од оних стратешких за које многи верују да су за децу добре.
Ја сам апсолутно против тога да деца играју видео-игре јер оне не доносе ништа добро. Па чак ни те стратегије.
Прво имамо суве очи. Дете је принуђено да широм отворених очију посматра екран и да притом не укључује нешто што се у психологији зове пасивна пажња. Ми имамо активну и пасивну пажњу. Ви, рецимо, у разговору активно слушате саговорника, али с времена на време укључите и чуло слуха и тиме се одржавате у реалности. А код тих игрица је софтвер тако конципиран да је могуће да се појављује изненађење у сваком делу екрана, па дете мора широм отворених очију да контролише 17 инча простора. То значи да, за то време, не укључујући пасивну пажњу, дете не одмара, не обнавља мозак, већ троши огромну количину менталне енергије.
Е сад, дајем изазов и деци: пробајте да после сат времена играјући овакву игру, узмете једну страницу из неке књиге да је научите. Видећете да вам треба дупло више времена него иначе.
Шта то значи?
То значи да присилна концентрација на одређени садржај појачава потрошњу менталне енергије, изазива умор и трошење оних супстанци које су одговорне за стварање записа у мозгу, тј. памћења. Деца која много играју видео-игре, морам да кажем, заглупљују. А оно што родитељи морају да знају јесте и то да, играјући ове игре, човек себе држи у једном присилном стању континуираног и добровољног стреса. Наиме, у реалном животу, кад се појави опасност, наша свест укључује кору надбубрега која лучи хормон стреса који одлазећи у крв припремају организам за одбрану, за борбу или за бекство. То је неприродно стање када се мобилише огромна количина енергије, а када она прође, ниво адреналина спадне и човек постаје опуштен да може да функционише.
Стање стреса је и пријатељ и непријатељ. Пријатељ је јер нас упозорава на опасност, а непријатељ уколико траје и понавља се често. Онда се троше ресурси за адаптацију, а последица тога је пад расположења и могући пут у депресију. Јер човек себе држи у стању добровољног, континуираног стреса, где потроши све те ресурсе за адаптацију и због тога губи радост и спонтаност, реагује бурно чак и без повода и због малих ствари. Зато ћете видети те играче видео-игара који ударају тастатуре, бесне, вичу на родитеље што су им ушли у собу и прекинули их.
Мој савет је децу што даље од екрана. Купите им ролере, бицикле, водите их на ливаду. Избегните ову цивилизацијску замку.
Др Влајко Пановић
