Када је брак између краља Александра Карађорђевића и принцезе Марије уговорен, београдски званичници су се бацили на спремање венчања и уређење града. Организација је поверена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, тада управнику Уметничког одсека Министарства просвете.
Свадба је заказана за 8. јун 1922. и то у релативно кратком року, а било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица. Осећала се и блага хистерија, нарочито међу онима убеђеним да ће страним гостима, навиклим на раскош, у Београду нешто недостајати.
Само неколико дана пре свадбе сва је штампа брујала да у Београду неће бити довољно бензина за све госте на свадби, а ни хране за магарце који су коришћени за вучу. Хроничари бележе да је Нушић “убедио надлежне да без бензина неће бити ни свадбе, па нека они виде шта ће, и да је издејствовао да Министарство вера наложи калуђерима манастира у Раковици да допусте да се сече грање, да магарци не липсају…“
Како се свадба ближила, Београд је врвио као у кошници. Забележено је да је преставник Португала стигао три дана пре него што је најавио и да за њега једноставно ни у једном београдском хотелу није било места!
Он се онда, с гомилом пртљага, сместио пред најлуксузнији хотел “Српски краљ” и ту, на сунцу, заспао. Кад је то чуо Нушић, лично је ургирао да се човеку нађе смештај јер је овај дошао да у име португалске владе буде гост на свадби, али и да после свечаности отвори дипломатско представништво.
Биланс је на крају деловао скоро нестварно – 24 сата уочи венчања у Београд је допутовало више од 20.000 људи!
На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија, па и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до пре четири године Србија ратовала.
Једини којима је био забрањен долазак били су Бугари – сећање на злочине које је над Србима починила ова војска током Првог светског рата било је још увек сувише свеже и очигледно јаче од дипломатске етикеције.
ДНЕВНО
