3. фебруара 1915. године у Сарајеву је обешен српски учитељ Вељко Чубриловић, члан Младе Босне, пријатељ Гаврила Принципа, један од учесника атентата 28. јуна 1914. на аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда. Окружни суд Земаљске владе у Сарајеву га је осудио због велеизаје на смртну казну вешањем.
Након завршене Учитељске школе у Сомбору (1905) Вељко Чубриловић је почео да ради као учитељ, најпре у Тузли (1905–1910) где се оженио Јованком Адамовић, својом колегиницом. Премда су му родитељи радно умрли, старао се о браћи и сестрама и помагао им да се ишколују. И Јованка и Вељко, радећи у Прибоју Мајевичком, бавили су се истраживачким радом. Припремали су писање уџбеника. Вељко је основао спортско друштво „Соко“, антиалкохоличарско друштво „Побратимство“, пододбор „Просвете“ и Народну читаоницу. Сарађивао је са Српском краљевском академијом, испитујући српске старине у Босни и Херцеговини. Омладину из краја је слао у пољопривредну школу у Шапцу, како би стекли одређена знања о земољорадњи.
Након неуспелог покушаја Богдана Жерајића да изврши атентат на Франца Јозефа, појавио се моћан покрет генерације назван „Млада Босна”, који је деловао од 1910. до Видовдана 1914. Као члан тог покрета који се борио за ослобођење Босне и Херцеговине и њено присједињење Србији, Вељко Чубриловић је учествовао у видовданском атентату тако што је Гаврила Принципа и Трифка Грабежа заједно са оружјем одвео код свог кума Митра Керовића, да би их Митров син Неђо Керовић, заједно са Цвијаном Стјепановићем превезао колима у Тузлу, код Мишка Јовановића. Након атентата и хапшења Принципа и Недељка Чабриновића, испитивала их је полиција. На крају, у страху да ће због атентата страдати невини, ухапшени су одлучили да одају имена других завереника. Мухамед Мехмедбашић је успео да побегне у Црну Гору, али Вељко и његова браћа Васо и Бранко Чубриловић, Данило Илић, Цвјетко Поповић и Мишко Јовановић и други учесници су ухапшени и оптужени за велеиздају.
Вељко је након атентата имао могућност да избегне хапшење и побегне у Србију. Међутим, како су његови кумови, Митар и Неђо Керовић одлучили да не беже, иако знајући шта га чека, одлучио је да остане. Оптужница за велеиздају је Вељка Чубриловића теретила због помагања да се оружје намењено за убиство престолонаследника, пренесе из Прибоја у Тузлу. У велеиздајничке акције убројани су му и оснивање прибојског Сокола, сарадња са Народном одбраном, као и сарадња са Српском краљевском академијом.
По аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи малолетним особама, односно особама млађим од двадесет година, у тренутку када је био почињен злочин. Тако су Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж осуђени на максималну казну од двадесет година. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година. Међутим Вељко, као најстарији међу организаторима, није могао да избегне смртну казну. Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и Данило Илић су након суђења осуђени на смрт вешањем.
О датуму извршавања пресуде, окружни суд је обавестио адвоката око девет увече, уочи дана извршења казне. Адвокат је исте ноћи пожурио да обавестим његову породицу, како би имали могућност да се у задњем тренутку опросте са њим. Вељко је уз Мишка Јовановића био једини религиозан међу учесницима атентата. Пред погубљење је затражио примерак Светог писма, Јеванђеље по Јовану, које је читао подвлачећи места која су оправдавала његову жртву. Затражио је да се тај примерак пошаље његовој ћерци Нади, која је у тренутку његове смрти имала само 8 месеци. Његове две сестре Стака и Вида су добиле дозволу да га посете ујутро пред погубљења.
Пресуда је извршена 3. фебруара 1915, између девет и десет часова ујутру. На место погубљења у кругу Војног логора дошао је и свештеник, који је осуђеницима читао последњу молитву. Осуђеницима је поново прочитана пресуда, коју су они мирно саслушали. Док су лупали добоши, клицали су против Аустроугарске. Погубљење је извршио званични џелат Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанац, Алојз Зајгерт. Вељко је обешен први, као најмање „грешан”. Он је након што је пришао вешалима, самом себи откопчао крагну, скинуо кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. Након њега је обешен његов кум Мишко Јовановић, а на крају Данило Илић као “најгрешнији”, чиме је испуњена пресуда суда по којој је најгрешнији требао да посматра умирање својих сапатника.
Ноћ пред смрт, Вељко је својој породици написао писмо. Оригинал је спаљен по наредби суда, али се тамничар сажалио и пре него што га је запалио, преписао га је. Потресне речи човека пред чијим очима је већ била смрт сведоче о вери да жртва није узалудна, и да ће све, па и његову Наду, у будућности огрејати слобода. Преносимо писмо у целости:
“Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову “долину суза”, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашем дјетету, него своју неизмјерну љубав према нама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумијети, као што сам Те ја разумијевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумијети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумијети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.”
Вељкова супруга и ћерка су протериване по градовима БиХ док напослетку нису отишле за Београд. Ћерка Нада уписала је Правни факултет, а супруга Јованка је радила као наставница у Мешовитој грађевинској школи. У пензији од 1944. године Јованка Чубриловић чувала је ћеркино двоје деце и дочекала дубоку старост. И остали Чубриловићи, Вељкова браћа и сестре прогањани су и затварани од стране аустроугарске власти. Али, многи од њих изградили су импозантне каријере доктора, професора, чак и министара. Но, о томе у неком другом тексту.
Основна школа у Прибоју Мајевичком названа је по Вељку Чубриловићу. Једна улица у Сомбору и Лакташима носи његово име, а у Бања Луци постоји улица Браће Чубриловића. Некада је и у центру Сарајева једна улица носила његово име, али је преименована у улицу Ђоке Мазалића.
Опанак, Српски академски круг
