Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице прославља се сваког 28. августа по грегоријанском календару, обележена је црвеним словом у црквеном календару јер представља један од највећих хришћанских празника.
Слави се у помен Пресвете Богородице, тачније дан Успења Пресвете Богородице, када се она вазнела на небо и “предала свој дух у руке Спаситеља”.
Успење Пресвете Богородице се празнује од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице. Као самостални празник почео је да се прославља у Јерусалиму током VI века.
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе овај празник.
Према предању, Богородица је живела 60 година, према неким изворима 72, а надживела је свог сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.
Све време до смрти провела је у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често ишла на Голготу, Витлејем и Јелеонску гору. Свети Јован је имао дом на Сиону у Јерусалиму, у који се и она настанила и остала да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она је много помагала апостолима Сина свога.
Кад је била старија, често се молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јавио јој се арханђел Гаврило, и објавио јој, да ће кроз три дана бити упокојена.
С великом радошћу она се вратила у свој дом пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени анђелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке.
Апостоли узеше ковчег с њеним телом, из којег су се ширили мириси, и у пратњи мноштва хришћана пренеше га у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане.
Јевресјки свештеник, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу анђео божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа.
Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Богородице.
Али, када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела нису била у гробу. Те вечери она се јави апостолима – мноштвом анђела окружена, и рече им – Радујте се, ја ћу бити с вама навек.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве. Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
Овај велики празник се у Србији сматра посебно даном свих жена и мајки. За празнике Велику и Малу Госпојину обичај је да, нарочито жене, поштују велики број забрана, које се односе на обављање послова у кући и око ње. Дакле, верницима се препоручује да не обављају кућне послове, а ово нарочито важи за жене. За празник Успења Пресвете Богородице, исто тако, није добро ишта радити рукама, или започињати нов посао.
На Велику Госпојину се по целој Србији одржавају вашари и народни сабори. Најпознатији је онај у Новом Бечеју ко важи за прави војвођански бренд. Велики број цркава и манастира Српске православе цркве слави овај празник као своју славу.
Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
