Како би помогли родитељима да васпитавају децу, руски психолози саветују родитеље да употребаљавају методе руског племства.
Иако се чини да су ови савети застарели, руски психолози и педагосз тврде да нема ничег лошег у томе подсетити се шта се раније сматрало врлинама, те, на основу тога, ове савете прилагодити савременом друштву.
Част, учтивост и поштовање других су били од животне важности. Стил живота руских кнежева и грофова, њихови манири, па чак и изглед, никако нису били случајност, већ последица врло строгог васпитања. Иако су и тада постојале многе књиге и писмена упутства, ипак је доста тога било “између редова”.
На неки начин, племство као да је прећутно чувало та златна правила за васпитавање “идеалних” људи. Историчари уметности, психолози, педагози данас се труде да проучавањем различите грађе реконструишу и правила којих није било у књигама. Ми вам дајемо нека од њих уколико желите да ваше дете не буде “размажени продукт данашњег лудог времена”.
Наравно да су неки савети престроги или данас назамисливи, али нико не приморава родитеље да их примењују у потпуности. Такође, подразумева се да се ови принципи при васпитавању деце спроводе разумно.
Самопоштовање
Мали племићи су од самог детињства слушали да коме је много дато, од њега се много и очекује. Другим речима, пошто су се родили као привилеговани, онда је требало да покажу и докажу да су тога вредни, па су их од малих ногу учили да морају бити храбри и честити. Добро образовање није било само инструмент за стицање славе и богатства, већ средство којим се могао постићи душевни и умни развој. Данас, када деца често умеју да претерају у својим жељама и захтевима, понекад није лоше подсетити их на праве вредности.
Храброст
Кукавичлук се није могао повезати са осталим племенитим особинама и вештинама, зато су дворјани посебну пажњу поклањали храбрости и сматрали су да се она може увежбавати јачањем воље и другим захтевним физичким тренинзима. Мора се нагласити да храброст није била пожељна само код младих племића који су је додатно увежбавали служећи војску или укључени у тешке задатке у флоти, већ је било пожељно да и младе даме буду куражне и смеле.
Физичка снага и окретност
Тешко се може замислити да претходно наведене карактеристике красе некога ко је тром и смотан. На пример, у лицеју у околини данашњег Санкт Петербурга, где се Пушкин образовао, свакодневно се издвајало време за гимнастичке вежбе. Сви који су похађали лицеј морали су још имати и часове јахања, мачевања, пливања и веслања. Не сме се заборавити да су лицеји били образовне институције за привилеговане и претпостављало се да ће свршени студенти потом радити у државној управи и другим сличним институцијама. Са друге стране, војне школе које су похађали племићи биле су неупоредиво строжије и тамо се захтевала беспоговорна дисциплина. Иако постоји изрека Ум царује, а снага кладе ваља, међу племством је било пожељно да се покаже физичка спремност и умеће практиковања различитих вештина. Зато је аристократија ишла у лов, јер се кроз ову активност, путем јахања, издржљивости, прецизности показивало колико је појединац у доброј физичкој кондицији.Не очекујемо да ћете своју децу водити у лов на медведе, али мало физичке активности у природи наспрам гледања телевизије и “дружења” са различитим геџетима, не би било на одмет.
Самоконтрола
Уистину аристократска особина. Тамо где “обичан” човек може да опсује и да у бесу каже и оно што не мисли, прави племић не сме ни да трепне. Аристократе су од малих ногу учене да потпуно смирено реагују како на добре, тако и на лоше вести. Мале племиће су од детињства учили да све ударце судбине прихватају стоички, достојанствено и да никада не клону духом. Жаљење, кукање, сузе и претерана сентименталност нису улазили на списак особина које су себи могле да дозволе аристократе. Више од свега била је презрена и потпуно недозвољена малодушност. Наравно, неки могу да оптуже племство да су као богати и привилеговани били и лицемерни и блазирани, али ако реално погледамо, они су били у праву. Прво, друге људе у највећем броју случајева не занимају ваши проблеми и неће бити вољни да вам помогну. Друго, чувајући своје праве емоције за себе, штитите свој унутрашњи свет од евентуалних сплетки злурадих из своје околине.Па је тако и данас потребно децу подсећати да су сами ковачи своје судбине, да морају да сносе последице својих поступака и да од плакања и кукања, а без делања, не могу очекивати боље сутра.
Брига о изгледу
Мали дворјани били су у обавези да изгледају лепо, не како би показали своје богатство, већ из уважавања према другима у свом окружењу. Сматрало се да ће човек који заиста жели да покаже уважавање према ближњима, најпре то учини својим уредним изгледом. Овде се не мисли на претенциозно наглашавње богатства и кинђурење, већ софитицирании елегантни стил одевања и одржавање личне хигијене. Данас посебно важан савет деци и младима: иако знамо да човека не чини одело, исто тако није ни злато све што сија. Умереност и елеганција увек су испред кича и неукуса.
Умеће да се особа допадне другима
За разлику од принципа који је данас на снази да човек треба да буде свој и таквог га морамо волети, племство се трудило да прати правила бонтона и лепог понашања. Идеја није била да освоји свачије срце, већ да се не повреди ближњи. Од особе се очекивало да се понаша управо онако како би се други људи у њеној околини осећали пријатно. Такође, деца у племићким породицама су учена од малих ногу да у сваком човеку препознају његове врлине и мане, као и да поштују и једно и друго. Још један од савета је био и да без обзира колико празно и лакомислено друштво било у којем се неко нашао, никако није требало показати досаду или незадовољство. Није ли то заиста корисна вештина: умети очувати и своју репутацију не критикујући друге, али и сопствене нерве? У данашње време, када имамо осећај да је човек човеку вук, мало љубазности, по која лепа реч и осмех не би били на одмет, зар не?
Скромност
Под скромношћу се није подразумевала крутост или стидљивост. Напротив, од учтиве особе се очекивало да уме да покаже своје манире. Врлином се сматрало само онда када је човек према себи скроман. Током разговора не би требало претеривати са коментарима, па чак ни искреним саветима. Постојало је правило да би своју ученост требало носити као што господа носе сат – у унутрашњем џепу. “Тек када неко пита колико има сати, онда одговорити”, гласило је једно од тадашњих правила алудирајући на то колико често се у друштву треба “борити за реч”. Ипак, ту је био и други пример, да особа може да говори и често, али не дуго: “Нека се са тобом и не сложе, али важно је не досадити својим саговорницима”.
Учтивост и ерудиција
Прави аристократа је могао другој особи свог ранга свашта да каже, чаки да га “вређа”, али је то морало бити “лепо упаковано”. То је захтевало да особа буде начитана и да влада језиком. Осим тога, од племства се очекивало и да уме да говори језиком обичних људи. Ако би се затекли окружени својом послугом или на пијаци, од аристократије се очекивало и да поприча, па чак и да се нашали са својим поданицима. Постојала је зато једна врло танка линија између учтивости и вулгарности, а лињу право племство никада није прелазило. Одлазивши превише на једну или другу страну, особа би показивала или да је претерано церемонијална или да је безобразна и непријатна. Ова суптилност лежи у чињеници да фино васпитана особа зна кад и како сме и мора да занемари правила бонтона, а када то никако није прихватљиво.
Од младих аристократа се очекивало да много читају како би постигли наведене врлине. Зато данас понудите детету одлазак у библиотеку кад год оно почне да негодује и да се жали. Можда ваше дете тамо открије један читав нови, богати свет…
(Стил)
