Разне интригантне приче кружиле су око двора Карађорђевића
Прича је било разних како о заборављеном принцу Ђорђу, тако и о краљу Александру.
У жижи јавности и трачева нашао се несуђени престолонаследник Ђорђе, а пре свега шушкало се о његовом сексуалном опредељењу.
Гворкало се, наиме, да принца Ђорђа жене у опште не занимају па се чак тврдило да се његов отац, краљ Петар, у очајању жалио политичару Љуби Јовановићу Патку како му чувени професор Михајло Петровић, Мика Алас, “печати сина одпозади”. Те приче о Ђорђу ће демантовати његова супруга Радмила, кршна Црногорка из Његуша из братства Радоњића, опаскама да ако те неверне Томе хоће да се увере шта је њен муж, нека пошаљу своје жене или ћерке код њега.
И један озбиљан историчар и истраживач, др Бранислав Глигоријевић, који је годинама радио на тротомној монографији “Краљ Александар Карађорђевић”, наишао је на неке доказе који говоре да је најстарији син краљ Петра I ипак имао ванбрачну ћерку и да је она зачета у првим годинама његовог боравка у “лудници” у Горњој Топоници. Глигоријевић о томе пише:
“Према прилозима за утврђивање идентитета Еве (Милеве) Алмаши-Илић, рођене 1928. године у Сенти, које ми је дао да прегледам Ђорђе Митровић, кустос Музеја Србије, она би могла бити ванбрачна кћи принца Ђорђа. Њена мајка Катарина Шаркањи у време зачећа налазила се на раду у Топоници, где је Ђорђе тада био на лечењу. Међутим, ни мајка, ни Ђорђе, који је посећивао после рата, нису открили ко је њен отац, а Ева је то сазнала после њихове смрти, откривањем неких докумената, и на основу њих је полагала право и тражила да се утврди да је њен отац Ђорђе Карађорђевић.”
Као да се судбина поиграла са браћом Ђорђем и Александром. Осам година пре Милевиног рођења, последњег дана 1920. у једној од одаја америчког конзулата, рођена је једна девојчица коју су назвали Јелена. Била је то ћерка регента Александра Карађорђевића, будућег краља Југославије, и француске лекарке Шарлот Котијар. На крштењу је добила име Зорка, пo Александровој мајци, ћерки црногорског краља Николе.
Александар и Јеленина мајка упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Шарлот Котијар је била из Бретање и, због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Ту је упознала кнеза Павла, а онда ју је он представио свом синовцу, српском престолонаследнику. Наводно је планула љубав на први поглед, али државничке обавезе будућег краља и ратни добоши који су тутњали Европом раздвојили су двоје младих.
Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији Међународног црвеног крста. Нови сусрет младог регента и лепе Бретањке био је неизбежан и поново је распламсао притајена осећања и родила се Јелена.
Ово је једна од ретких брижљиво чуваних тајни династије Карађорђевић. Открио ју је краљевић Томислав Карђорђевић тек средином деведесетих година прошлог века. Да има сестру по оцу, он је сазнао за време Другог светског рата.
За ову предбрачну авантуру свог супруга знала је и краљица Марија, али деци о томе није говорила. Поред краљице, за овај слатки грех краља Срба, Хрвата и Словенаца знала је само неколицина његових најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он ће доцније неке детаље из те животне епизоде Александра испричати само најстаријем краљевом сину Петру II.
Краљ Александар бринуо је о Јелени и њеној мајци како то доликује једном суверену, све до свог трагичног краја у Марсељу 1934. године. Од тада је бригу о њима преузео принц Павле. И краљица Марија редовно је Јелени слала рођенданске поклоне све до 1940. године, до немачке окупације Француске.
Забележен је и одговор принца Томислава на питање како је та веза престолонаследника и лекарке могла да опстане поред Николе Пашића и осталих радикалских аждаја:
“Када је завршен Први светски рат, Александар је већ имао тридесет година. Шапутало се о његовој ‘мушкој неспособности’: још као младић, боловао је од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. године стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Никола Пашић, председник владе, бринуо је да се због ове бољке не прекине династија. Због тога је њему и дворском окружењу одговарало да провере да ли будући краљ може да има децу.”
Када је Томислав, шездесетих година прошлог века, боравио у Хиландару, господин Ђорђе С. Рош дискретно га је подсетио на сестру Јелену. Принц је преломио. Рекао је себи: “Она је моја сестра и ту нема шта да се крије!” И тада се јавио телефоном. Био је то њихов први контакт:
“Био је тако присан као да смо стари знанци. Убрзо смо се и видели. Била је мој гост у Енглеској, неколико месеци. Затим је била на венчању моје ћерке Катарине.”
Једном приликом принц Томислав је хтео да изненади сестру и ненајављен је посетио у Атини. На улазу у зграду пресрео га је портир и одмах рекао: “Ви мора да сте брат госпође Јелене Јужениди!”
Иначе, Јеленин супруг је био министар спољних послова Грчке.
Умрла је 19. јануара 1998. године. А њена мајка Шарлот Котијар преминула је четрдест и пет година раније, далеке 1953. године.
Често је Јелена долазила у Тополу, кришом, да у крипти Цркве Светог Ђорђа запали свећу на очевом гробу.
(Новости)
