У разним приликама, у свакодневном животу, слављу, у раду… у нашем народу може се чути она стара изрека “ваља се” и “не ваља се”. Некада се у ове изреке и својеврсна правила понашања безусловно веровало, а данас су остале да живе као сујеверја којих се неки и данас покаткад придржавају, “за сваки случај”. Ево шта се ваља, а шта не ваља чинити у нашем народу!
“Не ваља се”
Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.
Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.
Не ваља се давати ватру са огњишта, после заласка сунца – угасиће се.
Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.
Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.
Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.
Не ваља се радити никакав посао пре умивања -неће бити успешан.
Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.
Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.
Не ваља се на Туциндан тући, или бити децу – патиће од чирева.
Не ваља се у току славе гасити славска свећа -умреће домаћин.
“Ваља се”
Ако се неко препадне – ваља га повући за уво да страх нестане.
Када се помену нечија лепота, или здравље – ваља се три пута куцнути у дрво „ради урока,,.
Када се у пролеће први пут чује кукавица – ваља се по трави ваљати да не боле леђа.
Ваља се на Ђурђевдан на реци окупати – биће се здраво целе године.
Ваља се ваљати када у пролеће први пут чујеш грмљавину – неће те леђа болети.
Ваља се на Видовдан изнети ствари на сунчање -неће бити мољаца.
Ваља се, када се у пролеће чује кукавица, рећи: Чујем те, не видим те; не видела ни твоју сеју (змију) за годину дана.
