Милован Милутиновић из Ужица напунио је 69 година и решио да упише ДИФ у Новом Саду. Тек што је закорачио у остварење свог сна, да поред Гинисове дипломе има још једну, пред први испит Милован је остао без посла.
– Требало је ових дана да полажем теорију пливања, али сам морао да одустанем. Без новца сам, добио сам отказ у такси удружењу, где сам радио као возач. А пензија иструктора вожње, који је за 38 година обучио многе, мала је да бих одједном платио 700 евра, половину годишње школарине – жали се тазе бруцош.
У Ужицу се прочуо као човек челичних мишића, кадар да са товаром цемента на себи као од шале претрчи „кратке пруге“. Милован је 2012. кренуо пешице у Лондон да демонстрира своју снагу. Два месеца касније, пре него што је упаљена олимпијска ватра под Биг Беном, пред Гинисовом комисијом ушао је у књиге рекордера. Због тога су га његови суграђани прозвали Супермен, а Милован поносно истиче да је рођен истог дана као и Силвестер Сталоне, 7. децембра 1948.
– Пешачио сам до Лондона 62 дана, прегазио 2.450 километара. Спавао сам по јаругама, каналима, једном и међу кравама у некој штали, само сам девет пута ноћио у хотелима – подсећа Милован на своју одисеју којој је посветио књигу „Ужички Супермен – пут до Лондона“.
На стадиону „Линфорд Кристи“, међу Гинисовим рекордерима претрчао је 100 метара за 25,3 секунде – али носећи на себи џакове са 50 килограма цемента – и за пола минута потукао дотадашњи рекорд. Узгред, дотадашњи титулар имао је 30, а Милован 64 године. Потом је упртио 200 килограма и сто метара згазио за минут и 35 секунди.
– У првој дисциплини сам постао Гинисов првак, у другој су ми најпре признали рекорд и завели ме као њеног оснивача, а онда га накнадно, из мени непознатих разлога, поништили – вели ужички Супермен.
По повратку из Лондона упустио се у нову, сматрао је далеко лакшу мисију, тражио је националну пензију. С пуним правом сматра да ју је заслужио јер је Милован отворио и једну од првих теретана у граду. Како каже, иза њега је 50 година тренинга, и резултати које, како тврди, нема ни један спортиста у Србији, још од Другог светског рата.
„Кроз моју теретану прошло је 10.000 чланова, а у њој су тренирали и Немања Видић и Зоран Његуш. Сматрам да сам лично заслужан за развој спорта у овом граду, али и даље, и да због тога треба да остварим право на националну пензију. На крају сам морао да пишем председнику Србије. Скоро сам од његовог секретара Николе Селаковића добио писмо, он ме уверава да председник није тај који одлучује о пензијама и обавештава да је мој предмет доставио Министарству спорта – каже Милутиновић.
Добро би дошла национална пензија, каже, да заврши факултет. Дао је себи рок од седам година да постане дипломац ДИФ-а, а ако га здравље послужи и да докторира. Пред професора ће са теоријом пливања за неких месец дана. Овог пута нада се да ће имати новца, доштампаће и 1.000 примерака књиге.
– Ићи ћу улицом, од врата до врата, да продајем. Морам да се сналазим, студент сам – одлучан је снагатор. – Мала мени вајда од наде у пензију. Адвокат ме је већ спремио да од тога неће бити ништа. Буде ли тако, ићи ћу на још један пут. Пешице до Стразбура да тужим државу! У Лондон сам ишао са српском заставом и шапком на глави, у Стразбур ћу преко Хрватске, са шаховницом на леђима. Из ината! – најављује Милован.
И зимус је редовно тренирао, тестирао силу у себи, 100 метара претрчао је за 14 секунди, по неравном терену, у чизмама. Редован је у теретани, а лег-прес му на 200 килограма мери потисак ногу. Кад га питају како…
– Редовно сам тренирао, увек здраво живео, никад нисам попио кап алкохола, сркнуо кафу ни запалио цигарету. И никад нисам одустајао. Нећу ни сад кад сам постао студент – одговара Милован Милутиновић.
Још једна занимљивост из живота овог Супер – Србина је и та што је као младић одбијен на регрутацији за војску, јер је био тежак свега 49 килограма. Тада се окренуо спорту и доказивању. Био је југословенски вицешампион у бодибилдингу, са 42 године почео је да тренира карате, а од недавно је носилац црног појаса пети дан. Свакодневно тренира, подучава децу каратеу, пропагира здрав живот.
“Волим да кажем да ми је остало још 30 година живота и жеља ми је да докторирам, па да умрем као доктор физичке културе”, поручује Милутиновић.
Ужички супермен до сада је испунио сваки свој наум, па и доживети стоту у његовом случају и није немогуће.
Блиц, Н1
