Tužne priče su još više tužnije ako se njihov scenario odvija za vreme praznika. Tada nekako kao po zakonu ne treba biti sam, nikako, a kada se to nekome desi u svakom od nas budi se tuga i pitanje, kuda ide ovaj svet? Da li smo zaista toliko usredsređeni samo na sebe i svoje potrebe da nemamo više ni malo osećaja za druge ljude, i to vrlo bliske! Ovu priču vam priča usamljeni deka iz pošte!
Psihoterapeut dr Vladimir Đurić objavio je na svom Fejsbuku priču o sceni iz pošte kojoj je prisustvovao juče i za nekoliko sati prikupio više hiljada lajkova i komentara – mahom tužnih ljudi koje je dirnula priča o deki.
Njegov status prenosimo u celosti.
“Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu… Tri šaltera, tri govornice, 50 kvadrata sveukpno. Drugi januar 2017. oko dva popodne. On ima oko 75 godina. Ima prastari mantil, pantalone i još starije cipele. Ulazi u poštu i ljubazno pita radnicu da li još uvek rade govornice i da li može da telefonira. Radnica bez trunke emotivnog investiranja odgovara da može. On ulazi u srednju govornicu, vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti i započinje razgovor.
Priča glasno, kao i svi oni koji baš i ne čuju dobro, tako da poštom odzvanjaju reči “Dobar dan. Ilija ovde, samo sam želeo da vam čestitam Novu godinu i da vam kažem da mi je mnogo žao što me niko od vas nije nazvao da čestita, niti došao da me poseti. Mnogo vas volim, živi i zdravi bili, voli vas deda“. Odsečno prekida.
Kao što smo svi nekada radili, u ono doba skupih sekundi. Čuje se kratak uzdah i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak. Vrata se otvaraju, on izlazi dostojanstven kao da se ništa nije desilo. Ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice i pod njegovim mantilom.
Pita radnicu koliko je dužan. Plaća, ljubazno se zahvajuje, čestita praznike i polako odlazi. Radnica i ja gledamo za njim. Zaleđeni. Razmišljam, ko ga je zaboravio? Šta li im je skrivio? Ili nije? Koga sam ja zaboravio? Koga iz ovih stopa moram da pozovem, da iskažem zahvalnost, ljubav ili poštovanje. Ima li još nade da se situacija popravi?
Srećom, pa mi imamo telefone u džepu, poruke, mejlove, sto čuda. Eto neke koristi i od njih. A i tek smo na drugoj stranici. Od ovogodišnjih 365 neispisanih. Sreća pa još ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje dušu, koji je melem za ranu i koji, svakoga, ko ga pročita učini boljim čovekom, ili mu makar malo olakša.”
Izvor: Noizz
