Постоји веровање дубоко укорењено у народу да се зло не преноси само речима, већ и злим или ”урокљивим” погледом.
Наиме, верује се да завидне и злобне особе могу да се претварају да се нечему диве или да нешто хвале, а у ствари желе све супротно од онога што говоре, па ту своју злобу исказују злим погледом или неискреним речима, из чега произилази урок. Најчешће ружни завиде лепима, сиромаси богатима, болесни здравима, несрећни срећнима и ето места и посла урокљивим очима, па се зато урока плаше и деца и одрасли. Али, не мора неко да буде злобан па да има урокљиве очи или речи. Према народном веровању у свакој речи хвале и дивљење, у сваком умилном или у злом погледу крије се моћ урока. Чак се и данас, када су култура, наука и технологија постигле велики напредак, често може видети борба појединаца против урока. Најчешће се то догађа када се неко хвали како му послови добро иду, када се неко нечему диви, или када неко прича како му је породица здрава, онда он обично куцне у дрво и каже: Да не чује зло! или каже: Пу, пу! Да га не урекнем. У дрво се куца зато да зло не чује речи хвале и зато да евентуални урок пређе не дрво. Сви ови ритуали имају за циљ да неутралишу јачину урокљивог погледа и урокљивих очију и на тај начин спрече урок.
Поред куцкања, пљуцкања и ”чаробних речи”, најбољи начин за спречавање урока су амајлије. Њихова главна функција је да скрену поглед урокљивих очију, јер се оне обично прво зауставе не неком смешном или страшном предмету или некој упадљивој боји. Ти смешни или страшни предмети (луткице, кости неких животиња…) и упадљиве боје (црна, која представља ђавола, бела, која је симбол брашна и црвена- која представља љутину) стављају се на разне начине на оне које треба заштитити од урока. То су најчешће мала деца, невесте или стока, па се тако некада у прошлости дешавало да неко осушену лобању натакне на високу мотку негде на имању близу стоке, како би се урокљив поглед прво на њој задржао и изгубио своју урокљиву моћ.
Верује се, такође, да малом детету не треба никако рећи да је лепо, већ га треба мало пљуцнути и рећи му да је ружно. Мајке, да би сачувале своју децу од урокљивих погледа, везују му за капицу неки предмет: сребрну пару, глогов трн, зуб угинуле животиње или траку живих боја како би се урокљиве очи задржале на тим предметима и не би успеле да нанесу штету детету. Исто тако, када иде негде са малим дететом, мајка изврне нешто од дететове одеће, нагари га мало између обрва и викне у оџак: Kада се и оџак урекне, онда се и моје дете урекло!
Опанак
