“Требало би истрести стварност из свести, разлистати купусаре успомена, промућкати сурутку у глави, избацити досадне детаље из сећања, припитомити прошлост и дресирати је да шпијунира за нас, да се свакодневно претвара у нешто друго, да нас лаже, да нам краде идеје, да нас трпа у митологију и да нам дезинфикује савест. Оно што остане у нама после тога можемо условно назвати Време за нове теме!
Човек рођењем добије једну количину времена коју током живота троши. Тај трун човековог времена није део универзалног, васељенског времена, то је награда човеку што се родио и што постоји. Кажемо „Прошло је много времена”, или „Време јури ко лудо”. Грешимо! Време стоји, ми пролазимо, ми јуримо, и ми се трошимо, наше време трошећи, па Десанка сасвим исправно пева „Немам више времена”.
Али, да не дангубимо, хајде да мало одлутамо у прошлост нашег главног града, рецимо у 1840. годину, када је отворена прва кафана у Београду, која се звала „Код седам Шваба”. Нушић, додуше, у свом тексту „Београдске кафане” ову смешта у каснији период! Али, Нушић се није у животу бавио чобанским послом па не помиње да је, у време отварања те прве кафане, Управитељство вароши београдске покушавало уредбама да уреди живот у чаршији, па је издало Уредбу о мангупима. Помислићете – и данас актуелна тема! Да, али други ће рећи: данас у Београду нема чобана и нема стоке. Ко се ту вара?
У старом Београду, ако би се изгубила стока, због чобанског немара, или због обадања, требало је поднети властима пријаву са личним подацима изгубљеног коња, вола или друге стоке. Тако оглашена изгубљена стока називана је мангуп-стока, и подлегала је под Уредбу о мангупима. По тој уредби, која је дуго примењивана, власт је била обавезна да тражи изгубљену стоку и да о томе обавештава јавност. У једном документу из јула 1861. године, Срез врачарски, Округ београдски, издао је објаву о изгубљеној стоци-мангупима, у којој пише: „Од прошле јесени нестао је један јарац барзаст шарен, од две до три године стар, матор, код Наума Стефановића на Бањици. Нестала је и једна жута крава од три до пет година матора код Лазара Шкребића на Бањици код Свете Тројице. Нестало је и једно прасе од шест месеци старо код Благоја Срећковића у Реснику на Ђурђев дан. Предложену мангуп-стоку Управитељство вароши Београдске објављује с тим да исту по истеченију Законом одређеног рока у ползу касе Правитељствене има продати ако им се за то време саибија не пријави.”
Тако се некад пунио градски буџет. Београд данас нема такву уредбу, али има, са еколошке тачке гледишта, забрињавајуће задовољавајући биодиверзитет, или, са схоластичко-мудријашке тачке гледишта, неподношљиво подношљиву количину и стоке и мангупа, па једна таква Уредба можда не би била наодмет.”
Љубивоје Ршумовић
Извор: Новости
