Ево, к`о сад да гледам!
Горе, од шабачког друма, у авлији ми се створи реброња са гвозденом капом, којег Овде убрзо сретох, изгребаног и до гуше уплетеног дивљом купином (приликом повлачења са Цера, велики број аустроугарских војника остајао је заробљен у трновитом жбуњу дивље купине и био лака мета српске војске прим.аут.); а баш без оне ноге којом ме у задњицу удар’о, к’о штене, док ме водио иза куће.
Тад сам први пут у животу видео да звер у човеку може боравити нескривена. Лепо видим да ми се „рогоња“ у лице цери и слини. Крваве очи ме гледају. Нису људске! Осетим као никад до тад да ми је крај дошао, а горе су ме ватре до тад прљиле те сам успев’о да претекнем и сутрашње сунце угледам.
Измерим онако од ока ненајављеног госта, премерим му снагу и хитрину по држању и оковратнику кошуље у који се може још једна гуша угурати, па ми се све чини да би’ га мог’о и с’владати, а можда и утећи кад се домогнем тарабе. Шездесету сам превалио и јесте упола млађи , ал’ опет сав ми је нешто изнурен и подадуо као да би оног трена и стојећки мог’о заспати.
Џабе!
Нешто ми не да да ишта покушам. Кажем ти, у мени живот догорева и лепо осећам да сам јутрос задњу јабуку појео. А његови се разишли по селу, па јуре и изгоне старкеље из кућа к’о да од нас шта крупно зависи. Плави се од оних њи`ових блуза све унаоколо, па би човек, гледајући са Ружиног брда, могао помислити да је неко огроман дивит (кутија са мастилом прим.аут.) пролио по селу.
Личило ми на онај дан, о коме ми је још док сам момак био причао поп Митар, да ће једном доћи. Само сам оне трубе чекао да засвирају и крст на небу да се укаже, али да су и засвирале, од јаука и дреке који се кроз село проламао, не би се чуле.
За крст ти ништа не могу рећи. Да л`се појавио ил`није, не знам.
Очи ми је на живо вадио!
Прекрстим се и само што у себи захвалих Господу што ми децу сачува, утера ми реброња пола кундака у слабину, те се спотакох и посред чела ударих у тај камен на ко’м сад стоји магаза твог деде, а мог унука Лазара. Ипак, остах при свести пре неге ме докусури плотуном из пушке, а већ сам мислио да ће ме преклати оним истим бајонетом којим ми је зенице гасио.
Трен пре куршума, кроз главу ми прође да никог на том свету сутрашње сунце неће огрејати и да ће се узалуд над брестовачким брдом будити.
Опет, Богу хвала, те сам чељад и снајке послао у збег пут Ваљева још јутрос, али се из неких кућа у Доњој мали чула вриска дечија која ми је и оно мало крви што још није истекла, у жилама ледила.
Напослетку, мој реброња ми је Овде и прич’о каква је кланица, горе на Церу била и какви’ је се страхота наглед’о, ал’ ми за моје синове ништа није мог’о рећи.
Причали смо, велим ти, дуго о свему и свачему, јер сам ја њему најпосле и опростио, како се Овде и мора; док он наједаред нестаде. Бог нек` опрости, к’о јаје с гроба. Касније сам, док неко време пробавих, схватио где је и отиш’о, па ми би и жао човека.
Најпосле, што је знао да прича по НАШКИ!
Посвећено цивилним жртвама Аустроугарсе војске уочи Церске битке 1914.
Извор: Алекса Неопевани
