Сведоци смо да села у Србији све више и више пропадају и остају пуста. Мештани све чешће беже у град за “бољим” животом. Из тог разлога мештани једног села у околини Пријепоља одлучили су да спасу своје село од нестанка тако што ће делити бесплатне плацеве.
У селу Горњи Горачићи, које је до недавно имало 120 ђака у клупама, сада је остао само Ристан Савковић од две године.
Ристан, негова мајка Јелена (32) и отац Вујица (37) најмлађа су породица у селу Горњи Горачићи у врлетима Јадовника где је сурова клима. Овде се зимус дими из оџака свега седам кућа раштрканих по планини, а осим Савковића и њиховог неожењеног комшије Слободана Петрића (27) у селу нема других становника млађих од 60 година.
“Пре око пола века овде је било скоро 60 кућа, а у свакој по петоро и више чељади, а данас данима нико да прође сеоским друмом да му назовеш добар дан. У Савковићима, Ракоњцима и Остојићима је свега по једна, а у Петрићима и Думићима су по две куће у којима се живи током целе године. Најтеже је када завеју снегови а овде на 1.300 метара надморске висине зима траје и по седам – осам месеци”, јада се Вујица Савковић.
Сурова клима и борба за опсатнак научили су мештане да се држе заједно и помажу у невољи.
“Јесу у селу углавном старци, али када ми је зимус снег срушио кров на новој штали сви су дошли да помогну. И ту нема ништа необично. Ту смо да се нађемо једни другима у невољи јер док ти родбина стигне из града обично је већ касно”, каже Вујица Савковић.
Најближа школа удаљена је од села шест километара и налази се у Аљиновићима.
“Најмање нас има на родном огњишту. Могао сам и ја попут мојих комшија и рођака да одем у Крагујевац, Чачак, Пријепоље, Нову Варош или у Русију, где ми већ 10 година ради брат, али сам решио да останем у селу и будем свој газда. Јесте тешко и пуно се ради, али се не кајем. Бавим се сточарством као и други у селу, а овде су идеални услови за то. Много је пашњака и ливада које нико не обрађује и који зарастају у коров”, каже Савковић.
У покушају да оживе село мештани су последњих година бесплатно поделили тридесетак плацева за викендице. Зато су им сада лети прве комшије из Београда, Вршца, Новог Сада…
“Било би и више викендаша, али је проблем лош пут. Преко планинског потока на улазу у село нема моста па се мора колима кроз воду, а сеоска џада је пуна рупа и блата. Подједнако је непроходна и зими и лети”, каже мештанин Мирослав Думић (68).
Мештани овог села углавном живе од пољопривреде и домаћинства, продају сир, а штале су пуне крава и коза.
Иако многи тврде да лепшег села нема, живот на њему је суров и пун потешкоћа. Држава и општина не чине ништа како би мештанима олакшали живот и омогућили нормалне услове.
Како мештани кажу, до наближе продавнице некада им је потребно и до два сата, а до најближе апотеке у Сјеници 17км.
