Оне студирају, раде у вулканизерској радњи, али ни то није све. Стигну и да нахране свиње, да уреде двориште…
Ако се послови поделе на мушке и женске, вулканизерски занат дефинитивно спада у тежак рад којим се бави само “јачи” пол. Међутим, три девојке из села Виљуша обрисале су ове границе, јер заједно са оцем већ годинама раде у вулканизерској радњи.
Двадесетогодишња Маријана Лукић, већ четири године стиче искуство у крпљењу, монтирању и балансирању гума и за њу у овом занату нема непознаница, све је савладала.
“Од кад је отац отворио радњу, ја сам ту уз њега. Ништа ми не пада тешко, јер волим оно што радим. Нема одустајања, и кад је хладно и велики минус, исто радимо. Тад понекад ставим рукавице, а остало је све исто”, каже Маријана.
Друштво јој у тешком послу праве сестре Марина и Милена, а ове вредне девојке не либе се пајсера, мацоле и ваздушног чекића. Не штеде ни руке, ни нокте, кад је посао у питању.
“Некад смо знале и у 10 сати увече да скидамо велике гуме, кад отац није ту. Вулканизерски занат јесте мушки посао, али и ми се добро сналазимо у њему”, без околошиња рекла је Милена.
Дејан Лукић, глава је породице и покретач посла. Вулканизер је постао након дугог возачког стажа, а отварањем радње није очекивао да ће и ћерке кренути његовим стопама.
“Оне су моја и лева и десна рука. Кад нисам ту, могу да се ослоним на њих, јер знам да ће посао бити одрађен како треба. Полако су улазиле у посао и училе и све су савладале.. камионски, тракторски и путнички програм, нема непознаница. Ту су и кад је највећа врућина, али и највећи минус”, прича Дејан.
Али, како каже, једна ћерка је ипак највише присутна у радњи: “Маријана је највише “заплатила” за све ове године. Најстарија, Марина, ту је била викендом због факултета, а најмлађа Милена иде у школу. Средња ћерка је пре две године кад је била најхладнија зима, радила са мном све време”, истиче задовољни отац.
Муштерије су првобитно биле у шоку кад их уместо мушког вулканизера, дочекају девојке. У почетку су мало били скептични, али брзо су увидели да за то немају разлога.
Комшија, Мишо Сокић, присетио се да су ове девојке биле вредне од малена. За девојке из породице Лукић има само речи хвале:
“Оне студирају, раде у вулканизерској радњи, али ни то није све. Стигну и да нахране свиње, да уреде двориште. Кад вам кажем, таквих девојака нема у пет околних срезова”, похвалио је своје комшинице Сокић.
Глас западне Србије
