O Soko Gradu ispričane su mnoge priče i legende.
Srednjovekovna tvrđava Soko Grad leži između planine Rtnja na severu, Ozrena, Leskovika i Device na jugu i između moravske doline na zapadu i timočke na istoku. Nalazi na oko 400 metara uzvodno od Lepterije, najpoznatijg sokobanjskog izletišta koje je zaštićeno zakonom i proglašeno predelom izuzetnih odlika.
Ne zna se kada je tačno izgrađen Soko Grad. Pretpostavlja se da potiče iz vremena vladavine Rimskog cara Justinijana. Prvi trag o njemu potiče iz 1413. godine, kada je despot Stefan Lazarević pokušavao da oružjem, potkupljivanjem i svakojakim pregovaračkim veštinama s Turcima, Srbiji produži život. Njegovo utvrđenje upoznao je 1808. godine i nadaleko poznati Hajduk Veljko Petrović.
Prva legenda vezana je za nesrećnu ljubav srpskih Romea i Julije
Neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kći po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to velika ljubav koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda.
Onda se dvoje mladih dogovorilo da Župan s družinom dojaše do zidina Soko Grada, a da se Lepterija u međuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S početka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojčin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube čim je stignu. Tako je Lepterija stradala od mača očevih vojnika, a ožalošćeni Župan je, u očaju, skočio u najdublji vir Moravice i utopio se.
Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija, a vir – Župan.
Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da osvoje ovaj stari grad –
Stamena i teško pristupačna građevina je uspešno odolevala, pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i čak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedač kaže da su napadači onda potražili pomoć od jedne jurodive babe koja je svašta znala. Ona im, za pristojnu nadoknadu, otkrije da im valja da nađu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj počne kopitom da kopa, tu da oni nastave jer su tu vodovodne cevi koje je onda lako preseći.
Istovremeno, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopačke potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Tako je i bilo. Sledećeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsađenima krišom stiglo neko pojačanje. Kad su posle dugog većanja odlučili da ipak krenu u grad, iza čijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš.
Treća legenda kaže da je nekada davno silan velmoža, gospodar tvrdog Soko Grada, jahao kotlinom –
Odjednom, smračilo se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skoči uplašen at. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvestio, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Onda je iznenada čuo glogot vode. Lagano se, stiskajući zube od bolova, pridigao u nameri da na onaj svet ne ode žedan.
Kad je popio prvi gutljaj s vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se namah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se sruči u kladenac, za tili čas ozdravi, pa se oran vrati u svoju tvrđavu. Čim je stigao naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini između Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi.
Mnogo vekova kasnije nastao je i čuveni dvostih Branislava Nušića, i danas omiljena uzrečica meštana, ali i njihovih mnogobrojnih gostiju:
„Sokobanja, Soko Grad – dođeš star, odeš mlad!”
Izvor: Srbijanac.rs
