Испосници, који су после живота постали свеци, разиковали су три врсте неопростивог греха.
1.Свесно противљење истини
Овај грех починили су фарисеји и књижевници који су се упорно противили Христу. Зато у Светом писму стоји: “Ви се стално противите Духу Светоме (Дела ап. 7,51). Господ Христос је јавно чинио чудеса и било је јасно да Бог обитава у Њему” (И Јов. 4,15).
Фарисеји су клеветали Христа да чудеса чини магијама у пакту са Ђаволом, те су због тога починили огроман грех богоубиства, разапевши Христа на крст.
2. Очајање које води у самоубиство.
Ми знамо да је Бог Љубав. То значи да ниједан грех не може надвладати Божју самилост. Искрено покајање, то су увек отворена врата повратка Богу. Само Сатана, у својој тврдоглавости, неће да се врати Богу кроз та врата. Зато су демони већ умрли и “другом смрћу” (Откр.2,11; 20,14). Прво самоубиство извршио је архангел Деница који је постао Сатана (противник). Слично се дешава и са човеком који пада у очајање и изврши самоубиство. То је човек који је изгубио чак и смисао за самоочување. Он жели да уништи самог себе, уместо да се окрене Господу љубави и живота вечног. Грех самоубиства је највећи кукавичлук, малодушност и непокајивост.
3. Не мењање своје нечисти
Трећу врсту тешког греха описао је савремени испосник Георгије Затворник, као “лажно поуздање у милост Божју, не мењајући свој нечист и неокајан живот”. Овај тип грешника, у ствари, пориче праведни суд Божји. Он себе лажно теши говорећи у себи: Ма, Бог је милостив. Шта Га брига за моје грехе?! Бог ће то опростити. Он опрашта свакоме, па ће и мени. Нека проповедници покушавају да нас уплаше, али Бог је шири од тих плашитеља. Он је Бог љубави.
