У трећу недељу Васкршњег поста православни хришћани духом се поклањају Часном крсту. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог.
Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.
Изношење крста на Крстопоклону недељу својеврсна је опомена на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане.
Сетимо се значаја и симболике крста Христовог: Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. Први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођа, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота.
Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно…
То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас ” Пилата” који перу руке, колико је само и дан данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
Преузето из књиге <ем>Велики Пост</ем> протојереја Александра Шмемана
