Rakija, opanak, gusle, jelek, šajkača… deo su srpske tradicije i simbolike. Mogu se naći među suvenirima kao nacionalno obeležje naše zemlje.
Međutim, njihovo poreklo ne govori o tome da su nastali na prostorima Srbije, niti da ih nije bilo nigde drugde u svetu. Mnogi od ovih predmeta doneseni su na na naše prostore, a mi smo im dali srpski pečat te su tako postali deo našeg identiteta.
Naš narod ih je očuvao stolećima i decenijama unazad. Mnogi od njih, poput šajkače i opanaka vrlo su važni u srpskim borbama za nacionalno oslobođenje. Zato su danas oni neizostavni deo srpske tradicije.
JELEK
Čuvena narodna pesma kaže: „Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci.” I zaista, jelek je bio obeležje svih žena pa i muškaraca na prostorima Balkana gde su živeli Srbi, sve do početka 20. veka kada su kostimu ušli u modu. Međutim, Ovaj prsluk koji je danas deo srpske narodne nošnje, zapravo vodi poreklo iz Osmanskog carstva.
Reč je nastala od turskog ”yelek” (u prevodu prsluk), a nosili su ga brojni narodi Bliskog istoka, da bi se kasnije raširio Balkanom.
OPANCI
Kod Srba, opanak je tradicionalna srpska obuća i njen nacionalni simbol. Opanci su takođe narodna nošnja u Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, Hercegovini i Crnoj Gori. Ipak, nismo ih ni mi ni naše komšije izmislili. Opanci imaju možda najduže poreklo od svih predmeta jer su nošeni mnogo, mnogo godina pre i to u doba Ilira, prastanovnika balkanskog područja.
Oni su naselili Balkan 1300. godina pre nove ere i u raznim spisima se govori o tome da su nosili kožne opanke.
ŠAJKAČA
Šajkača je nadaleko poznato srpsko nacionalno obeležje. Srbi su pre šajkače i šešira nosili crvene grčke kape – fesove. Fes (grčki: Φέσι), ili tarbuš (طربوش) naziv je za (obično) crveni šešir u obliku valjka. Fes je grčkoga porekla, ali ubrzo je prihvaćen i od Turaka, a nosili su ga i pripadnici drugih vera i etničkih skupina u Osmanlijskom carstvu u 19. veku.
Kako kaže predanje, polovinom 19. veka austrougarska armija želela je nove uniforme. A kapa šajkačabila je deo nje. Nova uniforma se, međutim, nije dopala vladaru Francu Ferdinandu, pa je urađeno novo rešenje, a postojeće već sašivene uniforme je kupila Srbija u četvrt cene.
Šajka znači galeb na ruskom jeziku, a Mesto Šajkaš, danas u opštini Titel uzima se kao rodno mesto kape šajkače. Šajkača je stara balkanska kapa koju su nosili Srbi iz dela Vojvodine koji se zove Šajkaška. Njen simbol, kao stare, autohtone kape jeste simbol galeba u letu, raširenih krila i to je tzv. “slobodarska kapa”.
Zbog te njene simbolike, kralj Milan Obrenović želeo je da upravo ta kapa zameni fes, koji je nošen u najvećem delu prekosavske Srbije. Vremenom je prihvaćena i kod našeg civilnog stanovništva, pa je nacionalizovana i prešla u svakodnevnu upotrebu pri muškoj narodnoj nošnji.
Ova priča ima svoju vrlo zanimljivu stranu – carsku austrougarsku vojsku, nekoliko desetina godina kasnije, srpska vojska potukla je baš u tim, jeftinim kapama koje nije želeo njihov prestolonaslednik, Franc Ferdinand.
GUSLE
Iako gusle vode poreklo od praslovenske reči, na kojoj znače “žica”, one su se prvo pojavile u srednjoj Aziji. Srbi, kao jedno od slovenskih plemena stepskog porekla, doveli su ovaj instrument na prostor jugoistočne Evrope. Njeni najsrodniji instrumenti su morinhur i igil.
Ovaj drveni instrument, sreće se i u Siriji, kao i u okolnim balkanskim zemljama: Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji. Kod Lužičkih Srba sreće se nacionalni instrument “husle”. Gusle iz Like i Bosanske Krajine uglavnom imaju dve žice.
U Srbiji su gusle važan deo srpskog identiteta – na njima su stvarana književna dela, nastali veliki epovi; gusle su opevale mnoge srpske slavne junake i velike istorijske događaje.
Na vrhu gusala je često konjska ili jarčeva glava kao simbol stočarstva i nomadskih naroda, dok je gudalo najčešće izrađeno u obliku zmije, kao simbol gorštačke ljutine. Kasnije se na guslama sreću likovi nacionalnih junaka, a nije slučajno što se prave od javora, jer javor kao drvo ima simboliku u srpskoj prethrišćanskoj religiji i označavao je kult predaka.
RAKIJA
Iako se ponosimo našom “šljivom”, “dunjom” ili “kajsijom”, rakija je u Srbiju stigla u 14. i 15. veku, zajedno sa Turcima, a reč rakija vodi poreklo iz arapskog jezika, od reči “al-rak”, što znači znoj.
Kod nas, ovo čuveno piće počinje da se proizvodi tek od 19. veka.
Svakako, nije svaka rakija ista. Srbi su vekovima usavršavali pečenje ovog napitka, pa nije ni čudo što se zbog načina pravljenja i ukusa rakije svugde u svetu prepoznaje baš srpska rakija.
SARMA
Nije srpska, a nije ni Turska. Ovo tradicionalno jelo na srpske trpeze zapravo je stiglo iz davne Persije.
