У многим српским домовима и данас важи правило да се гости пре уласка најпре изују. Међутим, постоје домаћини који инсистирају на томе да је изување сасвим непотребно изговарајући се тиме како немају довољно кућних папуча, а немају ни тепихе, па ће паркет лако обрисати итд. Било како било, сваки домаћин има своје правило, а сигурно смо сви бар једном у животу били у непријатној ситуацији да не знамо треба ли се изути или не, па чекамо реакцију домаћице да нам каже шта нам је чинити. “Изути се или не” у Србији је старо колико и питање теодицеје.
Скидање ципела у кући домаћина није само ствар удобности, већ и знак поштовања дома у који се улази. Тако на Блиском или Далеком истоку гости који се не изувају сматрају се непристојним. Осим тога, народи на Далеком истоку верују да је веома културно изути се и пред вратима оставити бриге и тешкоће у ципелама. У Јапану би неизување ципела пред вратима такође значило непоштовање домаћина, а ова пракса није страна ни неким скандинасвким земљама. Са друге стране у Лондону, Берлину, Риму апсолутно је незамисливо да изујете ципеле и боси шетате по нечијем стану.
У Србији су, међутим, мишљења о овоме подељена. Изување се поштује првенствено због хигијене, али бонтон онда налаже домаћину да обезбеди довољан број папуча за госте. Већина људи сматра да је изување обуће задирање у приватност и атак на достојанство. Неко је гадљив да шета бос по туђим подовима, а некоме је непријатно да се изује стрепећи од разних миомириса након целодневне шетње у ципелама.
У свечаним приликама као што су славе, рођендани или друга већа кућна окупљања, од званица се не очекује да се изују. Уз свилену хаљину или белу кошуљу некако не иде изување и облачење исувише малих или повећих папуча са плишаном куцом која плази језик на званицу преко пута. Али, улазити у нечији дом са јако запрљаним ципелама је крајња неосетљивост и некултура. Дилема “изути се или не” најлакше се разрешава онда ако нисте први гост на прослави – уколико видите гомилу обуће у ходнику знате шта вам је чинити. Још један случај када ове дилеме нема и када се треба изути јесте кишни или зимски дан, када се обућа накупи блатом, а није у реду да се вода и блато остављају по нечијем стану.
Мишљење да се не треба изувати пред вратима домаћина потиче од времена када су се гости примали у салонима и просторијама које су биле намењене искључиво за то. Такве просторије обично нису биле опремљене теписима и биле су намењене окупљању великог броја гостију, али блиске особе које су примане у „интимне“ делове куће су ипак морале да се изувају.
Ако се посматра са стране хигијене, изување је неопходно, без обзира о чијој се кући ради – туђој или својој. По речима инфектолога изување обуће са медицинског аспекта је апсолутно оправдано. На ђоновима је највећа концентрација свих врста микроорганизама, делова инсеката и нечистоће. У ципелама не би требало улазити у спаваће собе, а посебно не у дечију. Прашина са пода је инфективна и алергогена, посебно угрожава сасвим малу децу која још нису проходала и особе које болују од астме. Бактерија Ешерихија коли само је једна у низу патогена који се могу пренети гажењем у обући по стану.
Гледајући бонтон, изување можда и није по правилима наше културе, али је можда ипак боље заобићи правило лепог понашања и мислити на здрављ.
Које је ваше мишљење? Да ли је у вашој кући изување обавезно и да ли се изувате у гостима?
