Песма из Ђулића XXXIII (Тијо ноћи) одише љупкошћу и нежношћу. Песник је, налазећи инспирацију у лирским народним песмама, написао једну од најлепших успаванки, коју су касније многи певачи отпевали.
У песми, лисрски субјект обраћа се ноћи, тражећи тишину, јер неко кога он воли – “моје сунце”- спава.
Нежност и љупкост изражена је пре свега обликом ТИЈО место “тихо”: оба сугласника, и Ј и Х, меки су по својој природи и безвучни; облик “тихо” гласовном структуром сугерише тишину и одсуство звука; међутим, облик “тијо” је експресивнији, јер, за разлику од облика “тихо” који је емотивно неутралан, поседује емотивни предзнак- близу је дечјег начина изговора, то је облик којим се тепа.
Ђулићи XXXIII (Тијо ноћи)
Тијо ноћи, моје злато спава,
над главом јој од бисера грана.
А на грани ко да нешто бруји,
то су мали сићани славуји.
Жице преду од свилена гласа,
откали јој дувак до појаса.
Прекрили јој и лице и груди
да се моје злато не пробуди.
Тијо, ноћи, моје злато спава,
блиједи мјесец небом обасјава.
Тијо појте малени славуји,
да се моје злато не пробуди.
Сјећаш ли се, злато, ноћи оне,
кад је мјесец небом запловио?
Kад је мјесец небом запловио,
ја сам тебе, душо, загрлио.
Пала си ми, ах, на груди моје,
ја пољубих медне усне твоје.
Ја пољубих медне усне твоје,
сјећаш ли се, злато, ноћи оне?
