Dragutin Tomašević rođen je u Bistrica kod Petrovca na Mlavi, 20. april 1890. godine (Rašanac kod Petrovca na Mlavi, oktobar 1915).
27. maja 1912. godine, ovaj dvadesetdvogodišnji trgovački pomoćnik i zapaženi član sokolskog društva Dušan silni, prvi je prošao cilj 30 kilometara dugog izlokanog prašnjavog druma Obrenovac – Beograd. Pobednik ove trke bio je prvi predstavnik Kraljevine Srbije na njenim prvim, a po redu petim modernim Olimpijskim igrama u Stokholmu, u Švedskoj.
Prvu olimpijsku ekipu Kraljevine Srbije činila su samo dva takmičara – junak naše priče Dragutin Tomašević i trkač na 100 metara, Dušan Milošević. Mesto u kupeu voza za Stokholm zauzela su i 3 delegata Srpskog olimpijskog komiteta. Naši prvi olimpijci su posle 51og sata preko Pešte, Berlina, Sasanaca, Trelborga i Malmea prispeli na već uveliko razigrane igre. Ove OI bile su mnogo kraće (od 5. maja do 27. jula), s obzirom da su ranije trajale i po šest meseci.
Našeg prvog Olimpijca pre trke pokušali su da otruju, a tokom trke bio je gurnut u jendek, da bi na cilju završio plačući –
Prvo učešće naših olimpijaca takmičarski je bilo ispod svih očekivanja, bez obzira što su obojica tek tada prvi put videla pravu atletsku stazu i sprinterice. Zna se da je naš sprinter Dušan Milošević u svojoj, osmoj kvalifikacionoj, grupi, od ukupno 17 zauzeo treće mesto i odmah posle prolaska kroz cilj pao u nesvest. U bolnici u kojoj je ostao deset dana utvrđeno je trovanje – arsenikom! Umalo da nešto slično zadesi i Dragutina Tomaševića, ali njega je spasla izvesna Ruskinja, tako bar kazuje priča. U menzi u kojoj su se sportisti hranili ona je, kobajagi slučajno, gurnula tacnu s hranom našeg olimpijca koja se prosula po podu. Kad je naš (nesuđeni) junak krenuo da uzme bar čašu kabeze, ili nečeg sličnog, ona mu je došapnula da to ne pije. Poslušao je.
Porodičnu priču i sportsku dramu našeg prvog olimpijskog maratonca danas baštini njegov unuk, odnosno, unuk Dragutinove najmlađe sestre Zorke, Radiša Trajković. U selu Bistrici svom slavnom pretku odužio se i nedavnim podizanjem česme usred sela koju je posvetio uspomeni na Dragutina Tomaševića. O samom događaju u Stokholmu deda Dragutin mu je pripovedao, a događaj pamti ovako:
„Tog dana kad je moj deda trčao maraton bila je velika vrućina, iznad 40 stepeni Celzijusa. Od samog početka trke izdvojila se četvoročlana grupa: Šveđanin, Francuz, Rus i moj deda Dragutin. Onda su polako počeli da zaostaju Šveđanin i Francuz. Rus je predlagao mom dedi da uspore i zajedno uđu u cilj. Deda je odbio i odlepio se od Rusa žurno grabeći cilju. A kad je već stigao pred kapiju stadiona, kod nekog mosta, izađu pred njega trojica maskiranih, uhvate ga i svuku u šanac. Deda Dragutin nije se dao. Batrgao se, potukao s njima i u toj tuči povredio stopalo. Kada se, konačno, otrgao od njih, hramljući je ušao na stadion kao poslednji. Na pobedničkom postolju već su se delile lovorike i medalje, a moj deda Dragutin je plakao, plakao kao malo dete zavetujući se da će im svima pokazati na sledećim Igrama…”
Zanimljivost vezana za Dragutina Tomaševića je da se 1909. godine trkao sa vozom i pobedio. Naime, u to vreme išao je voz, ćira, na relaciji Požarevac – Petrovac. Dragutin je pošao sa železničke stanice u Požarevcu zajedno sa vozom. Pretrčao je negde oko 40 kilometara i stigao u Petrovac pre voza i sačekao ga je na železničkoj stanici.
Srpski olimpijac Dragutin Tomašević, bio je i vojnik Prvog svetskog rata.
Nakon Olimpijade u Stokholmu, započeo pripreme za sledeće igre 1916. godine u Berlinu, ali zla sudbina zauvek je promenila njegove planove –
Dragutin uskoro biva mobilisan i smrtno ranjen u borbama na brdu Bubanj kod Kule. Dragutin je posle teškog ranjavanja na Bubnju prebačen u selo Rašanac gde su ga pazile majka i sestra Draginja. Umro je nakon nekoliko dana i sahranjen u svojoj Bistrici 1915, u porodičnoj grobnici, zajedno sa svojim sportskim trofejima. Na njegovom grobu piše da su ga „sahranili njegova majka i njegova hrabrost”. Uzaludno je bilo ubeđivanje nadležnih da mu nije mesto na frontu, da takve valja sačuvati za neke druge isto tako važne pobede.
Dragutin se nikad nije ženio, ali je imao verenicu u Petrovcu na Mlavi. Roditelji su mu imali najbolju vodenicu na brzoj i bistroj rečici Bistrici po kojoj je selo i dobilo ime. Od porodice Tomašević danas nema potomka s istim prezimenom.
Iza njega ostala je neobična lula od ćilibara koju mu je, posle neke od mnoštva pobeda na ovdašnjim trkama, kralj Petar Prvi poklonio.
U znak sećanja na prvog učesnika Olimpijskih igara iz Srbije u njegovoj rodnoj Bistrici i Petrovcu na Mlavi održava se „Memorijalna trka Dragutin Tomašević“ na deonici dužine 10.450 m. pod pokroviteljstvom SO Petrovac na Mlavi i Olimpijskog komiteta Srbije.
Izvor: Srpsko blago
