Била је најлепша ћерка последњег руског цара, Николаја II Романова. Красне лепоте, Татјана Романов, име је добила према Пушкиновој хероини романа “Евгеније Оњегин”, јер је руски цар желео да има ћерке Олгу и Татјану, према славној песми. У породици од милоште Татјану су звали Тања, Татјаночка и Танушка.
Родила се 10. јуна 1897. године у Санкт Петербургу. Татјана је била светле пути, плаво-сивих очију и лепе кестењасте косе. У палати се говорило како је најлепша од четири сестре и најсличнија мајци Александри, са којом је била врло блиска. Штавише, причало се како је она и најдража царичина ћерка.
Од малена имала је блиски однос и са својом 18 месеци старијом сестром Олгом. Са њом је делила собу, своје тајне и жеље. Биле су толико нераздвојне да су добиле надимак Велики пар.
Али, иако су обе биле принцезе, одгајане су као и њихове млађе сестре Марија и Анастасија, са одређеном дозом строгоће. Спавале су на помоћним лежајевима без јастука, купале су се сваког јутра у хладној води, а од њих се очекивало да у слободно време плету предмете који су потом давани у хуманитарне сврхе.
Сестре Романов нису имале никаквих додира са спољашњим светом све до Првог светског рата, када су Олга, Татјана и мама Александра завршиле болнички курс и бринуле као медицинске сестре Црвеног крста за рањенике. Ово је нарочито одговарало лепој Татјани, која је од малена била практична и имала природни таленат за вођство. Била је рођена да руководи, па су јој сестре наденуле и надимак “Гувернанта”.
Била је дубоко религиозна и непрестано је, попут своје мајке, читала Библију. Скупа са Олгом имала је чак и свој пук у коме је била почасни пуковник; обожавала је да иде у инспекцију војника и имала је и симпатију међу њима, као и међу рањеницима.
Руски цар Никола II Романов било је нетипично либералан за владара оног времена. Показао је то у неколико наврата, а поготово када је српски краљ Петар I Карађорђевић затражио руку његове Татјане за свог сина и престолонаследника Александра I.
“Моје ћерке ће саме одабрати за кога ће се удати”, одговорио му је писменим путем, иако су договорени бракови били нормална појава оног времена. Али, приметио је да Александар не може да одвоји поглед са његове ћерке када су дошли у посету.
Брачни преговори су прекинути због избијања Првог светског рата, али пар је наводно размењивао писма све до трагичног завршетка породице Романов.
Татјана се једно време виђала и дописивала са рођаком Дмитријем Јаковљевићем Маламом, који је био припадник царске војске. Одушевио је ју неочекиваним даром – француским булдогом којем је дала име Ортипо.
По избијању руске револуције 1917. године, цела царска породица ухапшена је и одведена у Екатеринбург. Иако су били под целодневним наdyором, нису оскудевали ни у чему. Руски је цар био ослобођен свих дужности и обављао је ситнице као сваки други мушкарац – цепао је дрва за огрев, шетао имањем и дружио се са својом породицом.
Постоје приче како су се сестре Романов зближиле са тамничарима, и са њима разговарале током поподневног чаја као са познаницима.
Наредне, 1918. године, читава породица бачена је у затвор. На летње вече, 16. јула те године, цар, царица Александра и њихово петоро деце извучени су из својих кревета и одведени у подрум Ипатјев куће у којој су се налазили, где су бачени у окове.
На том месту су бездушно погубљени, заједно са послугом и породичним лекаром. Са прелепом Татјаном убијен је и њен вољени пас Ортино, француски булдог.
Након овога настао је мит да је једно дете успело да преживи и настави живот у унутрашњости Русије. На стотине теорија наводи да су бољшевички одред смрти избегли или Анастасија или син Алексеј.
Вест о погубљењу стигла је и на Солунски фронт, где се Александар I у сузама опростио од несуђене југославенске краљице.
Њихови остаци ексхумирани су почетком деведесетих година прошлог века и сахрањени у царској гробници у Санкт Петербургу, а цела породица проглашена је светом 2000. године од стране Руске православне цркве.
