Наполеон је говорио да војска “маршира на свом желуцу”, а српски војник је то и потврдио у Првом светском рату. Иако је аустроугарска војска имала обилније и богатије оброке, српски војник се захваљујући једној намирници хранио здравије. Зато је био спретнији и покретљивији од непријатеља.
И сит и сигуран! То је таин значио за српског војника. Специфична мешавина раженог и белог брашна, могла је да траје дуго и да даје снагу и гипкост у борби. Реч таин је турског порекла и значи следовање, објашњава Димитрије Вујадиновић, аутор пројекта „Хлеб у Великом рату“.
„Наша војска је одмах после турско-српских ратова – почела да производи таин, војни хлеб. Он је био здрав и хранљив. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем већ старим и очврслим, сувим – већ квасним тестом, које се зове комин.“
На почетку рата Србија је могла да прехрани и цивиле и војску, која је имала одређено следовање.
„Следовање војника је било 800 грама хлеба. Неспорно је да је тај хлеб, који је конзумирао војник у Првом светском рату, обезбеђивао довољну енергетску вредност да војник може извршавати основне борбене задатке“, објашњава Бошко Тешановић, професор агрономије.
Прича се да је успеху српске војске у Церској бици допринела и специфична исхрана: таин у комбинацији са јачим, сланијим сиром (пуним беланчевина које доприносе покретљивости), уз лук, паприку и пасуљ (обилују инсулином).
Тада су и суве шљиве подељене војницима, пошто је у Горњем Милановцу остала велика количина шљива, чији су извоз спречили Аустроугари. Енергетска вредност сувог воћа је висока, а хлеб са сувим шљивама се и данас налази на менију војске у ванредним условима.
Војник који се тако храни – није тром, лакше се креће и има енергију за брдовит терен. За разлику од аустроугарских војника који су имали бољу и обилнију али не и здравију исхрану.
Умешен и печен 1912. један таин и данас опстаје и чува се у пиротском музеју. Био је прво следовање Алексе Здравковића из Пирота, кога је мајка заветовала још када је кренуо у балканске ратове да прво следовање хлеба, односно таина, сачува и да ће га тај таин чувати од куршума.
Алекса је прошао балканске ратове, војевао је у Првом светском рату и вратио се окићен бројним оредењем и сачуваним таином.
Прича о чудесном Алексином хлебу ширила се међу војницима, нарочито после битке код Битоља, када је метак намењен Алекси погодио његову чутурицу. Алекса није добио ни огреботину, али јесте бројне понуде да прода таин, чак и од савезничких војника.
Чињеница да је обавезни део униформе била управо торбица за хлеб, сведочи о томе да је таин заиста био светиња за војнике.
Извор: РТС, Расен
