Кретош, ћетен алва, кромпир шећер, свилена бомбона, кокус, орасница, зимски сладолед…Познато? Или само личи на дечију разбрајалицу. Зависи од тога колико имате година и шта волите.
Ово је прича о тим необичним речима, које уствари крију у себи најслађи део нечије младости. Јер ако чујете за вашар, једна од првих асоцијација је такозвано лицидерско срце, оно мало, шарено, са огледалцем у средини. Најједноставнији начин да се девојци искаже наклоност је, поклонити јој то срце, али је невоља са њим што се оно мора однети кући, ставити у креденац, да се види и потсећа. Чиме онда задржати девојачку пажњу док шетња траје? Једноставно,вратите се на почетак овог текста. Одаберите и купите штаницлу- две и чаролија почиње. Беше некад. А данас? Има и данас. Има,јер у Чуругу већ стотинак година опстаје производња чије мајсторе популарно зову ’’алвари’’. Истина алва (кретош, ћетен, тахан…) је само један од производа, али тако некако најлепше звучи.
Сећање сеже до Ристе Ђорђевића, још од пре Великог рата, али права прича почиње када деда Риста усваја мало меленачко сироче Славка, који ће читавог века као надимак носити дедино име.
Славко ’’Риста’’ Миливојев, био је и остао легенда војвођанског посластичарства, што радећи на селу и није било лако. Чуруг, међутим није обично село, па ни оно што је Риста производио није могло да се задржи на простору уз Мртву Тису. У та времена, његова посластичарница у центру, била је једно од култних места, његова колица са сладоледом крстарила су селом, али главни ауторитет стицао се на вашарима, сеоским славама и сличним догађањима на којима се свет најлепше проводио. Ристи никада једна шатра није била довољна, јер је потражња за његовим посластицама надмашивала уобичајена мерила.
Времена су се мењала, кафићи су потискивали посластичарнице, све бројнији ’’пионири’’, ’’крашови’’, ’’штаркови’’ и други, донели су јефтиније слаткише на трговачке тезге, а мали произвођачи су почели да продају индустријске бомбоне, не ретко прошверцоване из Турске или неке друге земље. Не и Чуружани. Истина, посластичарница није опстала. Продата је традиционалним Горанцима, али је зато производња одржавана, онолико колико су Славко и његова Ђурђа могли да организују и постигну. Јер, деца су се разишла за својим судбинама, Јелица у грађевинце, па у трговину у Апатину, Негован у аутомеханичаре (један од најбољих Цигиних ученика, стари Новосађани знају шта то значи), а Живан у водоинсталатере. Ђурђина је отишла прва, недуго затим и Славко. На овим просторима, најчешће после тога, кућа опусти, а наследници је продају, ако могу и буџашто, јер хиљаде сеоских домаћинстава у Војводини доживљава сличну судбину. Ристини наследници мислили су другачије. Породични договор брзо је постигнут.
Нега продаје кућу у Апатину и са супругом Мирјаном, која у међувремену и формално завршава послатичарски занат, враћа се у Чуруг. Од тог момента почиње прича звана „Бомбоница“.
Без велике производње индустријских погона, немогуће је задовољити тржиште, али за праве сладокусце ексклузивна производња у малим серијама је једино што је право. Тако је у свим областима, а култ старих заната враћа се на велика врата, не само као део традиције, него и као стварна потреба за квалитетом. Држава Србија дала је томе и институционални оквир, прописујући мерила која морају бити испуњена да би се производило и радило под овим именом, укључујући и повољне кредите и друге бенефиције које стимулишу овакве делатности.
Шта ово значи у случају Неге и Мире? Стару кућу и радионицу реновирали су утолико да одговоре строгим санитарним критеријумима у производњи хране, али све друго, остало је исто. У ’’Бомбоници’’, како су назвали своју фирму, задржали су рецепте, технологију, модле за бомбоне старе читав век. Запослили нове раднике и кренули у велики повратак на ’’слатку’’ сцену. Прављење бомбона можете, иначе, слободно сматрати уметношћу, јер од тренутка када се врела маса из казана, изручи на мермерни сто, има само 15 минута времена да се обликује у оно жељено, јер ако се охлади, постаје тврда и неупотребљива. Нешто слично може да се види само у Венецији и Параћину код ’’дувача’’ стакла, тих невероватних људи који за неколико минута од врелог стакла праве најлепше фигурице.
Зато је стварање ’’свилене’’ бомбоне, лулице, лизалице или ’’шарене машнице’’ хармонија покрета и врхунске уиграности читаве екипе. Зато ово није лак занат, али је зато мало производа који изазивају толико радости и задовољства.
’’Бомбоница’’ у овом облику постоји тек три године, али је већ два пута освојила ’’Гран при’’ Интернационалног фестивала здраве хране у Сремским Карловцима, од чега један и као апсолутни победник са златном круном, а поносни су и на признање из Јошаничке Бање, као знак да су прекорачили покрајинске границе. Захвалница на зиду је највише, а како их и не би било, када су више од 30 разних производа ’’Бомбонице’’ увек присутни у Дечијем селу у Сремској Каменици, Дому за децу и омладину у Ветернику, суботичкој ’’Колевки’’, у ’’сигурним кућама’’, Удружењу слепих, црквама по Шајкашкој, све до косовске Грачанице, са којом имају посебно присан и топао однос.
’’Бомбоница’’ ради на велико, за друге, јер је овај програм јединствен у Војводини, али не пропушта појављивање ни на једној манифестацији, нарочито у Новом Саду. Залихе практично не постоје, али се у повећање производње иде веома полако и опрезно, јер не желе да купују савремене индустријске машине које би уништиле аутентичност програма. Није поента постати још један серијски произвођач који временом неминовно губи битку са великима, него опстати управо на посебности, непоновљивој за друге.
Зато ове слаткише нећете наћи у хипер маркетима, јер кажу, само ’’улазница’’ у неки од њих је 1.000 евра, а цене диктирају увозни лобији, па приход од ’’старог заната’’ не може да поднесе и таква плаћања, али зато навратите у било коју бољу посластичарницу или прошетајте по сајмовима, вашарима или смотрама хране. Ту ће вас сигурно дочекати нешто од слатких чурушких ђаконија. А пробати кретош или свилену бомбону, није само ствар пријатног осећаја на језику, него читава авантура коју доносе носталгична путовања у време када се живело много спорије и тише.
Текст: Павле Миливојев/www.vm.rs
