Vladislav Petković Dis, srpski pesnik i rodoljub, rođen je 10. marta 1880, a umro 29. maja 1917. godine.
Rodio se u Zablaću. Bio je zaposlen kao učitelj i carinski službenik, a kasnije je postao izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima.
Dis, iako vrlo talentovan, bio je loš đak. Dva puta je bezuspešno pokušavao da maturira. Postoji i anegdota da je, nakon što je i drugi put pao na ispitu, predsednika komisije, Vukašina Veizovića, pozvao na čast:
“Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…”
Zbog slabog zdravlja vojsku nije služio.
U Prvom svetskom ratu preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim u Francusku.
Godine 1911. Dis je objavio zbirku pesama “Utopljene duše” koja će kasnije biti smatrana za simboličan predznak smrti velikog pesnika, budući da se Dis utopio pri povratku iz Francuske u otadžbinu.
Dis je bio proklet i odbačen pesnik, prezren u “boljim krugovima” koji su držali do društvenog reda. Bio je nesrećan i nesiguran, brižan, opterećen tuberkulozom i nemaštinom.
Ostao je zapamćen kao ubog boem, bez igde ičega. Kada su ga utopljenog izvuki iz Jonskog mora na putu za otadžbinu, u džepu je imao samo drahmu i po, kojom nije mogao platiti ni najobičniji ležaj.
Svojim drugačijim stilom od onoga koji je vladao u srpskoj kulturi onog doba, Dis nije mogao biti prihvaćen kao pesnik. Izvan građanske kulture, logičkog estetizma i društvenih normi vremena, Dis je delovao kao otpadnik i prokleti pesnik otuđenosti.
Iz Disove poezije pune crnih boja, smrti i truljenja, raspadanja, izlazi i jedna od najlepših ljubavnih pesama srpskog peništva “Možda spava” .
Vladislav Petković Dis: Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam…
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Ljubavna pesma “Možda spava” ispevana je u baladičnom tonu, teško uhvatljivog smisla. U pesmi se ne peva o konkretnoj, već o transcedentnoj ljubavi. Nema konkretnog doživljaja, ni opipljive sadržine, već je sva sazdana od nagoveštaja i slutnji. U ljubavnom snu prepliću se iracionalno i racionalno, zaborav i sećanje, san i java, onostrano i životno…
Opanak (S.V.)
