Врбица празник ком се радују сва деца!
Српска православна црква слави Лазареву суботу или Врбицу, празник који се увек слави суботом, у шестој недељи поста, а посвећен је сећању на васкрсење Лазара и улазак Христа у Јерусалим којег су дочекала деца. Зато се овај празник зове још и Лазарева субота, и сматра се радосним, дечијим празником.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим на Цвети, када су пред њега деца бацала палмине гранчице радујући се његовом доласку.
Врбица је нарочито дечији празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: “Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско”.
Широм Србије, овај празник се обележава на посеба начин, а ево и како то изгледа:
Деца се тог дана свечано обуку, па са звончићима везаним на тробојку и стављеним око врата радосно ишчекују да око цркве крене литија. Пре литије у цркви се народу поделе младе врбове гранчице које се касније односе кућама и стављају поред иконе и кандила.
У нашим храмовима се у поподневним часовима служи вечерње богослужење. Младе врбове гране се освештају, поделе народу, а онда креће трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Деца радосно звоне звончићима док на главама носе уплетене венчиће од врбових гранчица.
Осим у храмовима, Врбица одн. Лазарева субота се у нашем народу обележавала и нарочитим поворкама девојака – лазарица које су играле и певале обредне песме у циљу заштите људи од злих сила.
У нашем народу Вук је бележио народне песме, лазарице, од којих је остала најпознатија:
Лази, Лази, Лазаре!
Те долази до мене,
Прихватај се за мене:
За свилене рукаве,
За свилене мараме,
За клечене кошуље.
У селима се Лазарева субота прославља мало другачије него у градовима и ту се види веза овог славља са буђењем пролећа – празником који корене вуче из претхришћанског периода:
Песму певају девојке лазарице док премештају једно мање дете из руке у руку славећи плодност. Девојака је најчешће морао бити непаран број. Једна девојка била би преобучена у мушко одело представљајући Лазара. У руци би држала штап, јатаган или мараму, а на глави калпак или шешир окићен цвећем или перјем. И Лазарица, девојка обучена у свечано бело одело, била би окићена цвећем док би јој танки вео прекривао лице. Остале девојке – певачице такође су биле свечано обучене, окићене цвећем, у руци носећи бели лук, звонца и прапорце. Уз песму, плесале би и ишле од куће до куће, а домаћини би их даривали најчешће јајима или посним колачима.
